Уметност XIX века

Романтизам је културни и политички покрет ( и уметнички правац) настао у Британији и Немачкој крајем 18. века. Не доносећи готов програм , настао из нагомилане емоционалне и интелектуалне енергије, износи у јавност сам процес експериментисања.

Романтизам значи нестварно, романтично, нереално. Разни догађаји утицали су да се романтизам јави као општи културни покрет: Француска револуција и пад Наполеона нису испунили што су обећали. Карактеристике романтизма су те да препушта се машти, жели побећи од стварности, одбацује разум. Многи књижевници (и њихови ликови несрећни су и несхваћени) чије теме су пејзажи, далеки и непознати крајеви, националне и повесне теме, мистика, смисао живота траже у природи и осећањима. Сукоб и несклад индивидуе и друшта изазивају бежање од друштва и стварности у прошлост и историју, у далеке егзотичне крајеве, у интимни свет жеља и снова, у ирационално. Из тог става проистичу два типа романтизма: окренут прошлости и националној историји , или окренут субјективном свету, маштању и фантазији; песник је меланхолик и сањалица, усамљеник и отпадник од друштва. Други став се развио у земљама у којима је дошло до буђења националне свести и у којима се водила борба за национални опстанак или социјалну правду. Овај други тип романтизма је револуционаран, пун снаге и живота, окренут будућности. Српски романтизам, с обзиром на историјске околности, припада другом типу.

У многим европским земљам као књижевна поха поклапа се са периодом борбе за национално ослобођење и национални идентитет и устаје против идопоклонства и подржавања антике залагајући се за народно стваралаштво као извор, на плану језика и стила. Код Срба у правом смислу речи Романтизам је доба препорода, време националне револуције за ослобођење од Турака и стварање државе, али и време духовног препорода. У развоју српског романтизма разликују се два тока. Један је херојско-патријархални ток поникао из устанка и изражава стварност и идеју стремљења српског патријархалног друштва. Најистакнутији представници овог тока су прота Матеја Ненадовић, вук Караџић, Сима Милутиновић Сарајлија и Петар Петровић Његош. Други ток поникао је у ондашњој Угарској у доба зрелог грађанског друштва; културно седиште био је Нови Сад. Представници овог романтичарског тока су Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић.

Такође и романтизам је прошао кроз низ промена у свести својих представника.

У сликарству је био изразито новотарски и водио у негацију класицизма вредно студирајући светла и боје и управо на то надовезују се реализам и импресионизам. Сликарство романтизма одређују богати колорити, контрасти боја, контрастна употреба сенке и светла, меке модулације и динамичке композиције, динамика кретања. Шпанија је дала једног врло значајног уметника ове уметности – Франциско Гоја (Francisco Jose de Goya y Lucientes ) уметник великог замаха и антиципирао је сликарске правце који су се касније јавили, првенствено реализам, те је снажно утицао на уметнике 19. и 20. века. Његово дело је огледало шпанске историје времена у којем је живео.


У серији графика под именом Ужаси рата ( Los desastres de la guerra, 1810-14 ), Гоја је приказао трагедије Шпаније узроковане Наполеоновом инвазијом, готово композицијама драматичног реализма, и монументална платна на којима су сликане чини их упечатљивијим. Гојине верске композиције из тог доба су више сугестивне и искреније у односу на његове ране црквене слике.

Ђура Јакшић је био одушевљен игром светлости и сенке на делима Рембранта и са њим 1850—1870. године српски романтизам досеже врхунац. Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.

Родољуб, песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем.