Уметност глобализације и технолошке револуције

Одломак
О науци, уметности и спорту

Савремена уметност представља грудву страсти. Она држи човека у стању нервне напетости. Духовно осећање никада не презасићује, никада не постаје уобичајено за човека, увек је ново и непоновљиво. Душевно страсно осећање, пак, стално жуди за разноликошћу, услед чега је уметност непрекидна потрага за новим, још недоживљеним осетима. Оно од човека прави сладокусца страсти. Сладокусац се не задовољава обичном храном: његов изоштрени и изопачени укус захтева оно што код нормалног човека изазива одвратност. Зато се уметност претвара у продавницу са широким избором свакојаких отпадака, од којих се припрема јело за прождрљивце презасићене обичном храном. Савремена уметност као да црпи надахнуће из два извора: убиства и сношаја.
Испочетка је уметност била верска, односно символички језик културе као области духа. Изгледа да је прво посветовљење култа била античка трагедија, која је у свом ранијем облику подсећала на богослужење и била митолошке природе. Трагедија је била патворено одгонетање, раскривање култа, његово отеловљење и очовечење. Очишћење душе као додиривање са духовним светом заменила ја катарза, саосећање, чувствено душевно стање. Победа врлине преко обавезне погибије човека јесте предмет древних трагедија. Потом се тематика мења, митолошки симболи нестају, замењује је романтична драма и комедија, као и епско песништво. Следећи степен посветовљавања је проглашење самовредности и независности човекових душевних осета. Вечна тема постаје земаљска љубав са јаким спектром осећаја: од чежње за изгубљеном љубављу према Богу до грубог натурализма. Од пнеуматологије уметност иде ка психологији, од психологије ка физиологији, и напослетку, од физиологије ка патологији. Савремена уметност у последње време све више подсећа на култ стоваришта смећа великог града. Не говоримо овде о појединачним појавама у уметности, него о општој тежњи и усмерености.

Извор: Светосавље

Модернизам - од краја XVIII века ( 1874. Импресионизам ) до краја 60-их XX.

То је КУЛТУРА БУРЖОАСКОГ КАПИТАЛИСТИЧКОГ ДРУШТВА од француске револуције до хладног рата. Настаје у доба просвећености деобом јединственог хришћанског погледа на свет и настајањем аутономних институцијалних области културе. Одређен је пројектом модерности - култура заокупљена револуционарним или еволуционим одвајањем од традиције и прогресивним напредовањем. Термин модернизам настаје првобитно у теологији и филозофији где означава критику црквених канона и моралних прописа. Користи се као општа одредница за уметничке покрете од реализма, натурализма и симболизма, преко авангарди до неоавангарди и високог модернизма 60-их. Природа и историја модернизма није јединствен праволинијски еволуциони след покрета већ хаотични и протвречан скуп екцесних, али и умерених покрета и индивудуалних уметничких учинака. Следећи појмови улазе у речник модернизма:

МОДЕРНО ДОБА - обухвата период од ренесансе, по некима од открића Америке ( 1492), до експлозије прве атомске бомбе у Хирошими и Нагасакију ( 1945). Модерно доба је епоха релативизације и трансформације хришћанског феудалног система успостављањем буржоарског друштва и грађанске класе. МОДЕРНОМ ( ДИЕ МОДЕРНЕ) - се назива скуп уметничких појава крајем XIX века које настају као реакција на натурализам и реализам и развијају се од симболизма до сецесије и импресионизма. Модерном се назива период устаовљења пројекта модерности као осећаја и прилагођењу духу времена и актуелности.

РАНИ МОДЕРНИЗАМ - близак појму модерне и означава шири скуп различитих појава пре свега у Француској, које карактерише залагање за аутономију уметности ( L'art pour l'art), од познатог реалистичког Курбеовог рада преко симболизма до импресионизма и постимпресионизма. За рани модернизам својствен је развој модернистичке теорије сликарства у Бодлеровим, Золиним, Малармеовим, Сезановим, Гогеновим и Сераовим списима о сликарству. На тим основама првих деценија века настају модернистичке теорије Клајва Бела и Роџера Фраја који развијају естетику и поетику директне, аутономне и експресивне модернистичке уметности. Фрај указује да са новом индиферентношћу према ликовном приказивању уметници постају мање заинтересовани за техничке проблеме и знање. Утврђивање модернизма са постимпресионизмом, фовизмом и експресионизмом заснива се на уверењима 1. да су сви проблеми приказивања у сликарству и скулптури са развојем фотографије и филма решени 2. да уметност свој смисао задобија тиме што је израз субјективног, специфичног и посебног искуства уметника 3. развој експресивног неприказивачког сликарства добија се губљењем препознатљивих кодова на којима се темељи доживљај и разумевање уметничког дела, што има за последицу то да уметници стварају поетске, педагошке и теоријске расправе које нуде значењски оквир њиховом раду.

АВАНГАРДА - деловала од почетка XX века од средине 30-тих. Радикални и милитантни облик модернизма, пројект модерности остварује се кроз екцесне, политичке и интермедијалне активности. Авангарда разара аутономију дисциплина модернистичке културе показујући да се уметношћу може извести револуционарни преображај живота, друштва, културе и уметности на интернационалној светској сцени историје.

УМЕРЕНИ МОДЕРНИЗАМ - настаје у различитим периодима I светски рат, између два рата и после II светског рата, преображавајући екцесне резултате авангарди и неоавангарди у умерену, потрошачку и масовну културу грађанске класе и средњих друштвених слојева. У западним земљама повезан је са доминацијом тржишта и масовних медија. После II светског рата у СССР-у, Источној Европи и Балкану, у земљама реалног социјализма, са слабљењем идеологије социјалистичког реализма и настанком граанског средњег слоја бирократске, технократске и хуманистичке интелигенције настаје умерени модернизам као идеолошки неутрална, експресивнофигуративна и декоративна уметност.

КРИЗЕ МОДЕРНИЗМА - једна од највећих одиграла се 30-тих успостављањем фашизма у Италији и интеграцијом футуризма у империјалну фашистичку уметност; успостављањем националсоцијализма у Немачкој и бруталном ликвидацијом модернистичке и авангардне уметности; утврђивањем стаљинизма у СССР-у и ликвидацијом авангарди у име социјалистичког реализма; великим економским кризама и доминацијом умереног модернизма ( повратак реду) у западним демократским друштвима. Појава надреализма и његове трансформације дадаистичког деструктивног активизма у психоаналитички индивидуални аутоматизам у фантастичку уметност имају одлике стварања постмодерне климе. У том смислу може се изнети теза да модернизам и постмодернизам нису формације које граде праволинијски историјски низ, већ парадигме које се у различитим периодима уметности XX века међусобно супростављају и преплићу. Прилог овој тези су анализе историчара уметности Бењамина Бухлоха који је указао на обрте од апстракције ( радикални модернизам ) у фигурацију ( постмодернизам ) код значајних авангардних уметника као што су Ђино Северини, Карло Кара, Франсис Пикабија, Казимир Маљевич или Александар Родченко.

ВИСОКИ МОДЕРНИЗАМ - је епоха која започиње почетком II светског рата, када европски уметници одлазе у емиграцију у Француску, Енглеску у САД, стварајући интернационални језик модернистичке уметности. Замисли су везане за САД и Њујорк, као нови центар интернационалне уметности. По Чарлсу Харисону историју модернизма после II светског рата одређују два супростављена концепта модерности - Гринбергов концеп

(CLEMENT GREENBERG
http://www.sharecom.ca/greenberg/default.html )

високог модернизма, који идеје и вредности аутономије апстрактног уметничког дела доводи до врхунца и естетичке догме ( апстрактни експресионизам, постсликарска апстракција ) и критички концепт високог модернизма, који замисли интуиција, спонтаности, експресије, естетике и идеологије види као облике вреносне, значењске и политчке организације културе и света уметности ( неодада, флуксус, делимично поп-арт, неоконструктивизам). Гринбергова концепција високог модернизма доминантна је између касних 40-тих и средине 60-тих. Њу карактеришу уверења: 1. Да креативно и стваралачко надилазе критичко 2. Да уметничком праксом владају интуиције, директни изрази емоција и директни свеобухватни доживљај уметничког дела 3. Да уметничко стварање увек претходи теорији, тј. да је теорија тек секундарни додатак органској целовитости и пуноћи уметничког израза ( писао је да је уметност ствар искуства а не принципа ) 4. Да су уметничке дисциплине затворене и аутономне 5. Да је циљ уметниковог ауторефлексивног истраживања природе уметности тражење посебности медија у коме ради, а то значи да сликарство и скулптура не деле међусобне заједничке аспекте, већ да треба пронаћи минималан број аспеката ( плошност, пиктуралност, апстрактност, гестуалност) који су специфични и јединствени на пример баш за сликарство, и које сликарство не дели са другим дисциплинама. Модернизам је најчешће дефинисан као аисторијски пошто се залаже за модерност, прекид с традицијом, уважавање актуелног тренутка и пеманентног утопијског пројекта. Гринбергова модернистичка теорија ревидира аисторијски карактер модернизма дефинишући га као историцизам. Теорија високог модернизма је историцистичка пошто историју модерне уметности реинтерпретира као усмерен развој апстрактне уметности или као редукционистичку линију која се правилно и прогресивно развија од миметичког сликарства до апстрактне дводимензионалне пиктуралне уметности. Тиме се историја модерне уметности од краја XX века приказује као правилна смена стилова и покрета ( изама) коју карактерише све већи степен редуктивности и установљења праксе и теорије постмодернизма и постмодерне епохе. Позни модернизам одређује поставангардни покрети који практично ( поп арт, минимална уметност, процесуална уметност) и теоријски ( концептуална) разграђују појам модернизма ( у англосаксонском свету критика високог модернизма, у Европи критика утопијских пројеката авангарди и неоавангарди ) и његових институција. Позни модернизам је парадоксална епоха у којој се економска моћ институција културе и уметности утврђује као суштинска снага артикулације света уметности, али и епоха када се тај исти свет радом уметника практичним и теоријским средствима оспорава. Као свако позно време, позни модернизам карактерише критика и напуштање појма уметности и истовремено стварање ремек дела модернистичке културе.

ПОСТМОДЕРНИЗАМ -уметност и култура која настаје на критици и превазилажења значења, вредности, смисла и начина живота модерног друштва, културе и уметности. Постмодерна се дефинише: Као технички термин означавања различитих тенденција у уметности и култури XX века којима се жели превазићи и надајући модерна култура - постмодреном се назива однос метафизичког сликарства у односу на футуристичко авангардно сликарство, повратак реду као општа тенденција у француској култури 20-тих и 30-тих година, одбацивање модерне и авангардне уметности у фашистичкој Италији, нацистичкој Немачкој и реалсоцијалистичком СССР-у, али и скуп сложених теоријских и уметничких дешавања од краја 70их. Као термин периодизације мегакултура XX века- постмодерном се означава постисторијски период након довршења модерне културе.

Постмодерном се називају покрети, тенденције или дешавања који се одвијају у постмодерној епохи. Постмодернизам је уметност која је настала од касних 70их - лоше сликарство, new image, патерн сликарство, трансавангарда, анахронизам, неоекспресионизам, нови дивљи, неоконцептуална уметност, неекспресионизам, симулационизам, техно уметност 90тих, модернизам после модернизма.

Постмодерна Уметност

До недавно, расправе о постмодерној уметности биле су привилегија штампаних медија. Међутим, у последње време све више је есеја, огледа и расправа на ту тему који се појављују у електронском облику. Обзиром да је интернет прилично неконтролисани медиј и да сваки дилетант може да износи своје ставове о стварима које уопште не познае тако да озбиљни сурфер тешко може да разликује релевантне од небитних чланака. Свеједно, овде ћу се бавити само ставовима оних аутора чије мишљење има озбиљан утица на формирање јавног мнења у култури.

Постмодерна уметност се углавном одређује у неколико теза. Најпре, озбиљни теоретичари тврде како је за класично стваралаштво била одређујућа форма или, пак, скуп форми, за модерно стваралаштво према њима био је одређујући одсјај форми ( однои се на ликовна уметничка дела), те да, на крају постмодерна дела су довољна сама себи, она су довољна тиме што постоје. Друга битна одредница постмодерне је мешавина стилова, жанрова и различитих технологија с којима се дело реализује. Наравно, постоји још читав низ различитих одређења постмодерне уметности, али се та одређења јављају парцијално, као карактеристична нота неког теоретичара који најчешће не успева да наметне своје мишљење другима ( рекао бих да нема довољно аргумената за то).

Реч постмодерна све више се употребљава у различите сврхе ( од уметности, преко науке па све до политике ). Но, ја се заустављам овде само на плану уметности. Као што за класицизам није била одређујућа форма или група форми ( при томе теоретичари под речју класицизам подразумевају сувише много различитих стилских епоха; романтизам, на пример), такође није тачна теза да је за модерну уметност био одређујући одсјај форме или групе форми. Коначно, уопште није тачно да је за постмодерну уметност одређујуће дело као такво. Уколико дело као такво преведемо на уобичајени критички или теоријски језик, тада се дело као такво може да одреди као: уметност ради уметности. Схватајући то на овај начин, сматрам да дело као такво није ништа ново нити иновантно, тога је било превише често у ранијим епохама.

Мешање различитих стилова, жанрова и технологија у креирању уметничког дела, није привилегија постмодерне, јер су то чинили авангардисти готово свих ранијих епоха.

Још једна од веома честих теза о постмодерној уметности могла би да се сажме у следећу констатацију: постмодерни уметник ( али и постмодерни човек уопште ) превише је интровертан, превише је окренут ка самоме себи и својој самоћи, па се због тога превише бави својим телом као објектом уметности као што је тетоважа и други радови на телу. Међутим, радови на телу су стари колико и човек, а као особита уметност јавља се током половине прошлог века под називом body works ( у кругу тих уметника стварали су и неки заиста значајни уметници ).

Једини што можемо са приличном сигурношћу да одредимо као постмодерну јесте једно негативно одређење: постмодерна уметност није модерна уметност. Постмодерна се дакле одређује шта она није, због тога је то одређење негативно. То одређење није нетачно, али оно свакако не говори о томе шта постмодерна јесте.

На размеђу две стилске епохе, а особито ако су та размеђа догађаја у време светских глобалних промена ( технолошких, политичких и др.), углавном влада један теоријско критички хаос ( али такав хаос постоји и на плану саме уметности ) јер прилично је видљиво оно што пролази и одлази у историју, али још није видљиво ( бар не јасно ) оно што ће да преживи опште друштвене турбуленције. Тако на пример, модерна поезија је добила свог првог великог тумача у књизи Хуга Фридриха Структура Модерне Лирике. Уколико имамо на уму да је модерна лирика отпочела своју мисију крајем деветнаестог века, а Фридрихова књига се први пут појављује ( публикује ) половином двадесетог века, то јест у стадијуму веома развијене модерне лирике коју су стварали заиста изузетни песници, тада је лако закључити да још није време за доношење јасних критерија за тумачење постмодерне уметности. То не треба да нас обесхрабри, јер сваки нови прилог на ту тему може да буде вишеструко користан и сврховит ( само у том контексту треба разумети ове одломке из мог ширег есеја ).

Никола Китановић
НОВО СЛОВО, ЧАСОПИС ЗА КУЛТУРУ, УМЕТНОСТ И ДРУШТВЕНА ПИТАЊА