Bogdanović nije dočekao otrežnjenje Srbije

Bogdanović nije dočekao otrežnjenje Srbije
Bogdan Bogdanović (1922- 2010),

Bogdan Bogdanović (1922- 2010),
21.06.2010
Iva Martinović
Istaknuti intelektualac, arhitekta, i nekadašnji gradonačelnik Beograda Bogdan Bogdanović otišao je ne dočekavši, kako je i sam predvideo, otrežnjenje svog naroda, daleko od grada koji je stvarao. Kao jedan od prvih koji je ustao protiv Miloševića, živeo je u egzilu Beču, virakjući jednim okom na Beograd, kao poražen čovek jer je ‘poražena pamet ovih prostora’.

Bio je jedan od prvih ljudi koji su upozoravali da će se Jugoslavija raspasti u krvi. Među prvima je, kako je umeo da kaže, ‘kukuriknuo’ protiv Miloševića, napustivši Srpsku akademiju nauka, a potom, uz etiketu izdajnika srpskoga naroda, i svoj grad. Njegovi prijatelji i oni koji su se sa njim borili da generacijama koje dolaze ostave neku bolju stvarnost, sećaju ga se kao čoveka velike snage, kulture i obrazovanja, sa univerzalnim pogledima na svet koji ga nije razumeo.

“Imao je sve osobine koje nisu bile na ceni devdesetih godina, a nisu ni danas”, kaže književnik Vidosav Stevanović:

“Potpuno razumem njegovu potrebu da napusti grad gde je, na kući u kojoj je živeo, na stanu, stalno izlazilo ‘ustaša, ustaša, ustaša’ zato što se čovek suprotstavio ratnom ludilu onih godina.”


On je jedan od prvih ljudi koji je izrekao nešto što se niko drugi nije usudio reći, a to je da se ne smije zanemariti čak ni kolektivna odgovornost, koja je vrlo problematična.
U Beču je od 1993., kako je sam govorio, živeo baš onako kako su ga nazivali - kao izdajnik srpskoga naroda, onakvog kakav je danas, kao poražen čovek jer je poražena pamet ovih prostora, daleko od Beograda koji za njega više nije postojao. “Bio je gorko razočran u sve, pa čak i u, kako je znao reći, samog sebe”, kaže nam pisac Mirko Kovač:

“On je jedan od prvih ljudi koji je izrekao nešto što se niko drugi nije usudio reći, a to je da se ne smije zanemariti čak ni kolektivna odgovornost, koja je vrlo problematična, da se razumemo, i o kojoj se ne može govoriti tek tako. Ali on je jedan od prvih bio zgađen tom ruljom, tom masom svijeta koja je bila potpuno zaluđena. On je od svih nas najbolje definirao stvari, on je prvi nazvao Miloševića Čarli Čaplin srpske politike.”

Još 1991. godine govorio je da će se za zlodela jednog dana suditi. Za naš program 2005. pričao je o podeljenim gradovima, i onome što su ta zlodela donela:

“Ja mislim da je podela grada jedan protivprirodni zločin. To je kao i podeljen čovek. Bojim se da je ta deoba gradova kao njiva specifičnost našeg trenutka ovde.”

'Beograd otplovio niz Dunav'

Posle rata, odlazio je u Bosnu. U Sarajevo je ulazio sa strahom hoće li moći da prihvati užasne slike razorenog grada koji je toliko voleo:

“Mogu vam reći da sam, bar u krugu ljudi među kojima sam se kretao, dobio jedan veliki poklon - nadu. Ono što me je najdublje impresioniralo u ljudima u BiH jeste - praštanje. Ta tišina u ljudima kojom se prikrivaju strahote što ih svako nosi i koje kriju od onih koji dođu spolja. To je nešto, nije ni slovenska ni balkanska, nego neka dublja civilizacija.”

Vraćao se i njegovom Beogradu, ali nikada za stalno:

“Ja stalno razmišljam o povratku u Beograd. Ali, to je neki sasvim meni drugi grad, nepojmljiv, ili sam i ja već pomalo postao "Evropejac". Opet, imam utisak da se tamo u Beogradu nosi jedan osećaj greha i da li se to prikriva arogancijom, blesavošću i krajnjim odsustvom stila i ukusa, ne znam.”

Sa prijateljima se viđao u svetu. Vidosav Stevanović:

“Bio sam u Parizu kada je slavio osamdeseti rođendan. Javio sam se telefonom da mu čestitam, i da ga pitam šta misli o mojoj knjizi o Miloševiću, koji je bio naš lični neprijatelj i protiv koga smo se borili svaki na svoj način usamljenički, i kao što vidite bez uspeha. I u to vreme je on govorio ‘bojim se da se ja više nikad neću vratiti, bilo je što je bilo, Dunav je odneo, neka donese drugima, ovaj moj Beograd je otplovio niz Dunav.”

Njegova dela, posvećena žrtvama fašizma, koja su nekada zračila celom bivšom Jugoslavijom, a među kojima su spomenici u Mostaru, Prilepu, Beloj Crkvi i "kameni cvet" u Jasenovcu, nagradio je svet. Bio je jedan od osnivača i članova Međunarodne akademije arhitekture i dobitnik je Herderove nagrade. No, Mirko Kovač priseća se jednog od njihovih poslednjih susreta u Beču, ratne 1995. godine:

“Još je rat bio u Bosni, upravo tog dana je, mislim, bombardiran Zagreb i do mene su dopirale te vesti da je pogođeno Narodno kazalište, da je neka balerina povređena, tako da smo o tome pričali. Malo smo se prisećali Beograda s kraja osamdesetih godina, svega onoga što smo pokušavali, što smo željeli uticati na politički duh tih godina. I tu scenu nikada ne mogu zaboraviti kada smo izašli, on nas je pratio i kako sam ja otišao taksijem, gledao sam ga u retrovizoru, on je dugo mahao, a na rastanku nekako smo svi zaplakali. I tu sliku, dok se udaljava taj taksi, vidite jednog gospodina, otmenog, koji stoji na rubu toga trotoara, u nekom gradu, negde na periferiji i dugo, dugo nam je mahao…”
Braćo, pogrešili smo, razočarali smo vas, bili smo malo ludi, pa sad praštajte. Nema druge.

Otišao je, kako je i predvideo, ne dočekavši otreženje svog naroda:

“To pročišćavanje svesti i savesti naroda, dugo će trajati, ali je moguće. Koliko ja poznajem svoju braću Srbe oni bi najviše voleli da dođe neki Brant pa da to kaže umesto njih. To mora neko od njih, ali tu ne može da se izdvaja ličnost, mora se krenuti iz naroda: braćo, pogrešili smo, razočarali smo vas, bili smo malo ludi, pa sad praštajte. Nema druge.”

Смако сам онај погрдни коментар....умро си у међувремену.А ми смо народ да "О мртвима ..." Мада да се разумемо, "уметници" не би требало да се баве политиком. Шта ти је требало да причаш онако о Слоби а нас да називаш руљом? Мислим стварно,Србија те није хтела више жива.А сад оћел те донети или неће? Можда ћеш ипак лежати у алеји великана.И још једно ,Србија има веће срце и од тебе ...ма колико се пљувало по њој...
шојић