Vojvodina se udaljava od Srbije!

SRBIJA je još daleko od definisanja zajedničkog, svima prihvatljivog, nacionalnog interesa. A, on nam je neophodan da bismo se oko njega svi okupili i zbili redove u borbi za goli nacionalni i državni opstanak. Na tom, makar minimumu nacionalnog interesa, treba raditi, zalagati se za njega. Ali, to nama Srbima ide vrlo teško i sporo, a može da bude kobno u ovom nemilosrdnom globalističkom vremenu.
Ovakvo upozorenje, u intervjuu za „Novosti“, podvlači akademik Čedomir Popov, ugledni istoričar i predsednik Matice srpske u Novom Sadu.
* Veći deo tih podela, istorijski posmatrano, bile su proizvod stranih pritisaka. Mogu li se i kako one najzad prevazići?
- Od dolaska na Balkan, Srbi trpe strahovite pritiske sa svih strana - počevši od vizantijskih, preko turskih i austrijskih, pa do današnjih natovskih pritisaka. Umesto da su nas ti pritisci ujedinjavali, oni su produbljivali naš unutraši rascep. On je danas do te mere dubok da sve više ugrožava naš nacionalni identitet i opstanak. Moramo skupiti dovoljno mudrosti da izbegnemo sudbinu nedefinisanog stanovništva, bez istorije, vere i jezika.
* Oštro ste kritikovali pokrajinsku vlast zbog Statuta još dok je bio u nastanku. Kakvo mišljenje imate o tom aktu, koji je već četiri meseca na snazi?
- Nikada nisam negirao da je logično i osećanje vojvođanske pripadnosti. I sam se osećam srećnim što je Vojvodina moj zavičaj. Ali nije prirodno da to osećanje bude u konfliktu sa širom nacionalnom integracijom, formiranom na bazi jezika, porekla. Ovim Statutom to jeste u pojedinim segmentima dovedeno u pitanje. Sve se čini da se u duhovnom i političkom smislu Vojvodina polako udaljava od Srbije. A, to je potpuno suprotno dvovekovnoj težnji austrougarskih Srba da Vojvodinu pripoje Srbiji, što su i učinili 1918. godine.
* Mora li, ipak, da bude toliko loše to što je Statut naglasio posebnosti severne srpske pokrajine?
- To ne bi moralo da bude tragično ako bi Vojvodina ostala u celini i ako bi svaki njen nacionalni deo čuvao svoj identitet u punoj meri. Ali, bojim se da će srpski nacionalni identitet ovde, vremenom, gubiti svoju snagu, osipati se i, na kraju, biti sveden na, maltene, nedefinisanu grupu stanovnika koji će govoriti malo srpski, malo engleski, kako to globalizacija nalaže. Neprestano ističem da i u najtragičnijim istorijskim okolnostima, Srbija može da opstane bez Vojvodine, ali Vojvodina bez Srbije ne može.
* U kakvim bi okolnostima Vojvodina mogla da zapadne u takvu opasnost?
- U narednih desetak godina može doći do novih pregrupisavanja u Evropi i u svetu. Ako se to dogodi, svi će se opredeljivati prema svojoj matičnoj naciji. Nacionalno osećanje, koje je u normalnim okolnostima pritajeno, u takvoj situaciji uvek odnekud bukne. Uverili smo se u to prilikom krvavog raspada Jugoslavije. Dogodi li se ponovo nešto slično, u Vojvodini se može očekivati da Mađari potegnu pitanje severne Bačke, Hrvati, po navodnom istorijskom pravu, zatraže Srem, a i Rumuni iz pograničnih delova naginjaće, prirodno, matici. I šta bi, u tom slučaju, od Vojvodine ostalo i opstalo?
* Da li ste prvenstveno globalizam imali na umu kada ste se ovih dana pridružili grupi srpskih intelektualaca u zahtevu da se o eventualnom ulasku Srbije u NATO raspiše referendum?
- Ulazak u bilo koju asocijaciju predstavlja svrstavanje uz određene snage u svetu. Mi smo u prošlosti imali vrlo negativna iskustva u svim tim svrstavanjima. I uvek smo nekako žrtvovani od tih istih s kojima smo bili svrstani. Ne možemo ostati nesvrstani, ali ne moramo uzimati svesno obaveze u toj blokovskoj podeli sveta. Jer, ona se ponovo stvara, to je više nego očigledno. Zato, mislim da narod o tome treba da se izjasni.
* Koliko je realno očekivanje da mala zemlja, poput Srbije, može odoleti pritiscima o svrstavanju i da sva ta pregrupisavanja može da posmatra iz prikrajka?
- Verovatno to, barem u ovom trenutku, i nije mnogo realno. Ali, važno je da mi ne ulazimo u to samoinicijativno. Ako nam to već bude nametnuto, uvek postoji mogućnost da docnije, u nekim izmenjenim uslovima, postavimo
pitanje statusa u organizaciji koja nam je nametnuta. Ako uđemo svojom voljom, onda je mnogo teže postaviti to pitanje. Možda ne izgleda tako na prvi pogled, ali u međunarodnoj politici, i uopšte u istoriji, takve nijanse ponekad su bile presudne.
* Kakvo je vaše mišljenje o opredeljenosti ka Evropskoj uniji?Lideri zemalja u okruženju, a i vlast u Srbiji, sve češće sugerišu da Evropa nema alternativu?
- Imam veliki otpor prema dogmi, koja je i kod nas i u svetu zavladala, a to je da nešto nema alternativu. U istoriji se još nikada nije desilo da postoji samo jedna mogućnost. Danas je nesumnjivo, prvenstveno ekonomski, korisno biti u dobrim odnosima sa EU. Ali, uvek treba imati i rezervu, i ne govoriti narodu da nema alternative, jer to stvara fatalističko raspoloženje koje deprimira naciju. Nije mudro nametati uverenje da će se sve naše muke rešiti kada uđemo u EU. Naravno da neće.
* Da li će jedan od uslova za ulazak u Evropsku uniju biti naše priznavanje Kosova? Kako bi Srbija trebalo da se postavi u tom trenutku?
- To je već na dnevnom redu moćnog Zapada. Još devedesetih godina, kada su počele da podstiču separatizam Kosova, moćne sile su, zapravo, otkrile koncepciju za odvajanje Kosova od Srbije. To se, nažalost, i dogodilo, a u narednom periodu predstoje političke igre u kojima bi Srbiju trebalo nagovoriti i da prizna svoju južnu pokrajinu kao državu.
* Činjenica je, ipak, da se to još ne pominje otvoreno, a predsednik Boris Tadić i šef diplomatije Vuk Jeremić na svakom koraku ističu da Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo...
- Voleo bih da grešim, ali mišljenja sam da se to još neko vreme neće tako izričito pominjati, ali će početi da se podrazumeva da treba da uspostavimo dobre odnose sa Kosovom. Zatim, da prihvatimo njihovo učešće u međunarodnim organizacijama. Verovatno će nam reći: ne morate ih priznati formalno ni otvoriti ambasade, ali održavajte dobre odnose i ponašajte se prema njima kao prema dobrim partnerima. A, šta će to značiti, ako ne faktičko priznavanje? I, da li ćemo to moći da izbegnemo, kada već za nas Evropa nema alternativu?
* A, šta je, po vašem mišljenju, alternativa Evropskoj uniji?
- Da odolevamo pritiscima koliko god možemo, i da se brzopleto ne opredeljujemo. Ne treba da ispunjavamo svaki uslov da bismo ušli u EU. Pa, ako nas takve primaju, znači da smo i mi njima potrebni kao značajan faktor na Balkanu, a ne samo oni nama.
* U nekoliko navrata ste istakli da Srbija treba strpljivo da sačeka pogodan istorijski trenutak za vraćanje Kosova u svoje granice. Koliko je to, zaista, realno, s obzirom na ovakav odnos snaga u svetu?
- Istorijske okolnosti se menjaju i Srbi nikada ne smeju da izgube nadu u povratak Kosova. Ali, jedan od preduslova je da srpski narod ne bude demografski gubitnik. Ako se ta tendencija nastavi, onda, ne da neće biti povratka Kosova u Srbiju, nego se može desiti da se za dve-tri decenije i južni delovi Srbije priključe Kosovu. Naš prioritetan zadatak je biološki opstanak srpskog naroda, jer bez toga nema svrhe ni povratak Kosova u granice Srbije. Ne smemo se pretvoriti u narode koji su dopustili da nestanu ili da ih drugi istrebe. Nacije su veoma važne za osećanje pripadnosti, svaki čovek ima to osećanje.

VANU JE POLITIČKI PROIZVOD
* TEK što je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti ozvaničena Statutom, krenula je inicijativa o izmeštanju ogranka SANU iz Novog Sada. Zašto tvorci VANU žele da eliminišu SANU?
- Zato što VANU nije osnovana s ciljem da okupi vrhunsku inteligenciju pokrajine na naučnoj, već na političkoj liniji. Dugo sam izbegavao da to tako tumačim, ali sada, kada se dešava da iz Vojvodine idu amandmani na Zakon o SANU, kojim se traži ukidanje ogranka u Novom Sadu, to je potpuno jasno. Kada je VANU osnovana 1979. godine, posle toga više niko iz Vojvodine nije mogao da bude izabran u SANU. Sada se isto to traži, a amandman je dokaz da je reč o političkoj manipulaciji, a ne o naučnoj potrebi za VANU.

ŠTETNA REZOLUCIJA O SREBRENICI
* SRPSKA javnost se ovih dana bavi Srebrenicom. Da li je insistiranje na rezoluciji koju bi doneo srpski parlament, indirektna, preteća poruka Republici Srpskoj i Dejtonskom sporazumu?
- Na dnevnom redu zapadne politike jeste revizija Dejtonskog sporazuma, u smislu smanjivanja prava srpskog entiteta. RS ima neke atribute državnosti, i, po svoj prilici, ide se na to da se ti atributi anuliraju, da to bude nekakva regija sa smanjenim nadležnostima. Rezolucija je štetna jer meša i opterećuje srpski narod jednim istorijskim grehom koji on nije počinio. Pogotovo ga nije počinila Srbija. Tu je nađena formulacija da je odgovorna što nije sprečila da se to dogodi. A, da je Srbija ušla s vojskom, to bi odmah bilo okvalifikovano kao agresija. Vrlo je bitno da se raščiste ti pojmovi. Po mom mišljenju, u Srebrenici nije počinjen genocid, već ratni zločin. Jer, genocid je istrebljenje jednog naroda, a ubijanje ratnih zarobljenika je odavno definisano kao ratni zločin.