Срби и Јевреји

Срби и Јевреји

У време скинхедса с једне, и особа попут Левија, Холбрука и Олбрајтове с друге стране, питање српско-јеврејских односа поново постаје актуелно

ПИШЕ: Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ

Православни хришћанин не може мрзети Јевреје, пре свега зато што је православац: Православна Црква потиче од Христа и Апостола. Христових - сви до једнога били су Јевреји. Мајка Божја, која је родила Месију свих људи и народа, била је Јеврејка. Цео Стари завет Црква Христова признаје као Богом надахнут и јавно и свагда сведочи да је исти Бог Себе у Старом завету открио Мојсију и Израилу, а у Новом завету Израилу и целом свету. Прва Црква, она јерусалимска, по крви је била јеврејска. Према томе, православни хришћанин не може мрзети јеврејски народ.

ПИТАЊЕ РЕЛИГИЈА
Сам Господ жени из Самарије вели: " Спасење је од Јудејаца." (Јов. IV,22) Апостол Павле, један од највећих Јевреја који су икад ходили земљом, јасно вели: " Слава и част и мир свакоме ко чини добро, а најприје Јудејцу и Јелину." (Рим, II, 10) Ако " Бог не гледа ко је ко" (Рим, II, 10), зар ће православни хришћанин презирати било кога? Ако је Еванђеље " сила Божја на спасење свакоме који вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину" (Рим, I, 6), то јест Јеврејину и Грку, зар је могуће да православни хришћанин осећа жељу да прогони и ниподаштава Јевреје?
Мојсеј и Илија, Исаија и Јеремија, Јован Крститељ, апостоли Петар и Павле, Јован Богослов - зар њих мрзети? Свети Епифаније Кипарски, свети Пајсије Величковски и други светитељи јеврејске крви - зар њих мрзети? То је бесмислени и немогуће.
С друге стране, јудаизам који се као религија обликовао после страдања и васкрсења Христовог веома је одлучно против Христа, кога Талмуд сматра " лажним пророком" упућујући погрде Његовој Мајци и анатеме Његовим следбеницима. Талмудски јудаизам не признаје Христа за Месију исто као што и ислам сматра Христа за " пророка мањег од Мухамеда" . И то је чињеница која се не може порећи.
У области религије не може бити компромиса: Истина је Једна, Богом откривена, или је уопште нема (Пилат је питао Ваплоћену Истину, Христа, шта је Истина, али то је пилатовски плурализам). То значи: православни хришћанин не може признати да је талмудски јудаизам у праву. Али то значи и ово: ако они који ту религију исповедају нису у праву, зар их треба мрзети?
Не, напротив. Треба се молити Богу да их призове Себи, да и они познају Истину. Као што вели Свети Јован Златоуст: " Јеретичке догмате, противне онима које примисмо, треба разобличавати, а људе пак потпуно штедети и молити се за њихово спасење" . Апостол Павле, говорећи о трагедији Израила који није примио Христа, упозорава незнабошце који су ушли у Цркву истинитог Месије: " Ако ли се неке гране одломише, и ти, који си дивља маслина, прицијепио се на њих и постао заједничар коријена и сокова маслинових, не преузноси се над гранама; ако се пак узносиш, не носиш ти коријен него коријен тебе" . (Рим, XI, 17-18)
Иако они који нису примили Христа чекају лажног месију (кога ће примити не само они, него и сви који не признају Исуса из Назарета за Спасење света), и њима ће се у последња времена отворити очи, па ће се разочарати у своје илузије и пригрлити Сина Божијег као свога Спаситеља. Апостол Павле о тој великој тајни, остављеној за последња времена, вели: " Дио Израила отврдну, док не уђе пун број незнабожаца. И тако ће се спасти сав Израил, као што је написано: доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова. И ово им је завјет од мене, када скинем гријехове њихове. По Јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради; а по избору, мили су отаца ради. Јер Бог се неће раскајати за своје дарове и позвање. Јер као што и ви некад не покоравате се Богу, а сад сте помиловани због њихове непокорности, ако се и они сада покорише ради вашега помиловања да би и они били помиловани; јер Бог затвори све у непокорност, да све помилује" . (Рим, XI, 26-32). И још додаје апостол: " Ако је могуће, колико до вас стоји, мир имајте са свим људима" . (Рим, XII, 18)
Чињеница је да је било (и има) следбеника талмудског јудаизма који мрзе хришћане (не правећи разлику између православних, који никад нису имали инквизицију, и других, који се сад посипају пепелом по глави, спремних и Христа да се одрекну само да би доказали како нису " антисемити" ). Али зар не каже исти овај Павле: " Благосиљајте оне који вас куну, благосиљајте, а не куните" . (Рим, XII, 14)
Зар српска Црква није пример подстицања верске трпељивости - од најстаријих времена до данас, када је патријарх Павле осуђивао сваку појаву мржње према било коме, па и према јеврејском народу? Ако нас неки и мрзе, то није повод да мржњом узвраћамо.
У православљу нема никакве основе за антијеврејску мржњу, као што нема основе ни за антимуслиманску мржњу или за антиримокатиличку мржњу. Али има и биће основе да се увек, свагда и стално понавља: Христос је једини Спаситељ човека и света! Ту нема компромиса ни са Талмудом, ни са Кураном ни са догматом Првог ватиканског концила о " непогрешивом намеснику Христовом" .
С друге стране, није свако истраживање улоге Јевреја (или представника било ког другог народа са другачијом националном и државотворном идејом) у разарању традиционалних православних држава само по себи - " расизам" . У таквим студијама цео један народ се не проглашава кривим за страдање другог народа, него се указује на чињенице које могу да помогну да се схвати шта се у ствари десило. Хистеричне оптужбе за антисемитизам против сваког ко, рецимо, уочи чудну истину да је у наше дане међу америчким Јеврејима било много србофоба иако Срби, бар кад је однос према Јеврејима у питању, то ничим нису заслужили, не чине част никоме, па ни онима који такве кампање покрећу. Необјективност у сваком смислу може много да штети на исти начин на који је штетна кратковидност оних Срба који објављују књиге са изрекама " великих људи о Јеврејима" (а међу " великим људима" налази се, рецимо, Хитлер). Јер је чак и међу Јеврејима који конфесионално нису били хришћани било оних који су осећали ко је Господ Исус Христос. (Тако, рецимо, Франц Кафка Густаву Јаноуху вели: " То је бездан испуњен светлошћу. Морате затворити очи да бисте пали у њега" ).
Дакле, православни хришћанин не може мрзети Јевреје. Ако је неки православни народ то доказао, били су то Срби.
Да видимо.

ИСТОРИЈА СВЕДОЧИ
Иако јеврејских трагова на Балкану има још из доба Римске империје, они су међу Србе почели да долазе у XВ веку, а први помен о њима среће се у градовима Смедереву и Руднику - у време пада српске деспотовине. У доба ширења Отоманске империје Јевреји су се насељавали слободно, са дозволом султана, од Битоља па све до Јужне Угарске (данашње Војводине). У Рацком Селу (потоњем Новом Саду) први Јеврејин је укњижен 1693. године, а прва синатога саграђена 1717. Хазбуршка монархија је Јевреје држала у гету, али са Србима Војводине Јевреји никад нису имали проблема. Поред Новог Сада, где их је између два рата било 6.500, имали су своје синаготе у Суботици, Кули и Сомбору, Панчеву и Зрењанину итд.
Што се централне Србије тиче, ту су ствари изгледале овако: када је Карађорђе освајао Београд 1806. године, постојала је његова изричита наредба да се јеврејске куће, богомоље и трговачке радње не смеју ни прстом дирнути; кнез Милош је Јевреје изузео из уобичајених судских поступака за остале становнике своје државе, а они су се са својим проблемима и жалбама могли обраћати директно њему. Француски путописац Ами Буе сведочи да су многи Јевреји из Аустрије прелазили у Београд, добијали српске пасоше и враћали се у Аустрију као " странци" , што им је осигуравало грађанска права којих су били лишени као аустријски Јевреји.
Хинко Гелб, загребачки Јеврејин и аутор одреднице о Јеврејима у " Енциклопедији Југославије" , вели: " Берлински конгрес 1878. донео је Србији самосталност, а њеним Јеврејима грађанску равноправност, што је дошло до изражаја и у Уставу од 1888. Ту су равноправност уживали све до нацистичке окупације 1941. Од културних тековина XIX столећа најзначајнија је јеврејска штампарија у Београду, која је од 1837. до 1904. штампала књиге јеврејских писаца на јеврејском и шпањолском језику. То је, уз штампарију у Солуну и Цариграду, била једина јеврејска штампарија на Балкану. /.../ Након сједињења Македоније са Србијом 1913. Јеврејима је Уставом била зајемчена равноправност, коју до тада нису имали" .
Видовданским уставом 1921. краљ Александар је Јеврејима зајемчио сва права, као и другим грађанима, и дозволио постојање ционистичког покрета, а међу сенаторима које је Краљ именовао увек је био по један Јеврејин (углавном врховни рабин Краљевине СХС, потоње Југославије).
Јевреји су на страни Србије учествовали и у ратовима за слободу борећи се за Србију: поручник Моша Амаро пао је у Првом балканском рату, др Давид Албала је био виши саитетски официр, госпођа Нети Мук је добила одликовање као српска болничарка. Аврам Левиц је преко Албаније пренео двадесет сандука са српским драгоценостима, међу којима је било и Мирослављево јеванђеље.
Још 1917. Краљевина Србија је подржала Балфуров план за стварање самосталне јеврејске државе.
У Другом светском рату у исти мах је почело страдање Срба, Јевреја и Рома: када су Немци окупирали Србију дајући делове бивше Краљевине Југославије својим савезницима - од усташа до Мађара. Већ 30. маја 1941. немачки војни заповедник за Србију наредио је да Јевреји морају да се пријаве, да носе Давидову звезду као знак распознавања и да иду на принудне радове. Србима је, под претњом смртне казне, забрањено да крију Јевреје. Ајхмановом нредбом Јевреји Србије су били придодати српским таоцима и стрељани на основу немачке одлуке " сто за једног" - уз 15.600 тако убијених Срба стрељано је и 4.500 Јевреја.

СРБИ И ЈЕВРЕЈИ У ХРВАТСКОЈ
До новембра 1941. побијена је већина Јевреја мушкараца, а жене и децу су почели да шаљу у логоре у децембру 1941. У марту 1942. у Србији је побијено око 8.000 јеврејских жена и деце, а у стрељањима невиних учествовала је и редовна немачка војска. До краја 1941. није било ниједног Јеврејина у Банату јер су мушкарци побијени, а жене и деца протерани. Немци су тада протерали и 50.000 после Првог светског рата колонизованих Срба.
Срби и Јевреји су нарочито и заједно страдали на територији Ендехазије, којом је остварен " тисућљетни сан хрватског народа" . У хрватским областима Јеврејима је било забрањено задржавање све до средине XVIII века, док су антисемитски испади (били) врло чести - прва велика буна против јеврејског живља избија још 1838. године.
Сами Јевреји нису имали мржње према Хрватима.
Германизовани Јеврејин, Јошуа Франи, чак је основао " Чисту хрватску странку права" настављајући геноцидну мисао и на Србофобији засновану " државотворну идеју" Анта Старчевића. Његов син Иван Франк продужио је очеву политику предводећи антисрпске демонстрације у Загребу 1914; кћи Олга се, пак, удала за Славка Кватерника, Павелићевог " војсковођу" - из тог брака се родио Диди Кватерник, шеф крвожедне Усташке надзорне службе.
Ови јеврејски изроди су, ипак, били изузетак. Судбина Срба, Јевреја и Рома у Ендехазији била је једнака - подједнако страшна.
Анте Павелић је 30. априла 1941. донео Одлуку о држављанству по којој су Срби, Јевреји и Роми (Цигани) постали " дивљач за одстрел" , па су Срби морали да носе плаву траку са латиничним словом П (православац), Роми траку жуте боје на којој је писало Зигеунер (Циганин, на немачком), а Јевреји жуту са Давидовом звездом. Већ почетком маја 1941. Равнатељство за понову је из банковних сефова опљачкало имовину Срба и Јевреја. Убрзо после тога основан је специјални уред за рушење православних храмова и јеврејских синагога. Године 1941, 26. јуна, Анте Павелић доноси одлуку о слању свих Јевреја Хрватске у конц-логоре. У Јасеновцу, у коме је убијено око 700.000 Срба, убијено је и 24.000 Јевреја. (Стога запањује чињеница да је јеврејски Музеј холокауста у Вашингтону, у договору са бившим премијером Републике Србске Милорадом Додиком, преузео архиву јасеновачког конц-логора из Бањалуке и предао је хрватској држави која ће " сигурно" настојати да ове документе " објективно" представи јавности!)
Убијани су и Јевреји Босне, а у томе су предњачиле хрватска " Црна легија" и муслиманска " Ханџар дивизија" . Србија ни под окупацијом није хтела да донесе закон против Јевреја! Ни комесарска управа, ни ђенерал Милан Недић нису то учинили, иако су Немци изричито захтевали такав поступак сарадње са " новим европским поретком" . (У том смислу, ђенерал Недић је био доследан и касније, другим поводом: Србија није послала ниједну трупу на Источни фронт, у борбу против Русије, за разлику од Ендехазије која је то учинила са задовољством). Мајор Петар Мартиновић - Бајица, који је имао важне функције у Недићевој Српској државној стражи, сведочи: " Кад се поуздано сазнало да Немци покупљене Јевреје уништавају на разне начине и у разна места, Недић и његова администрација тајно и прећутно дозвољавали су и у свему на руку ишли Јеврејима да напусте Србију и пођу за Црну Гору и Далмацију, где су их талијански окуптори штитили и спашавали. Тако су из Београда отишли трговац Габај, инжињер Самоило Јаковљевић и његова жена Ребека Амодај, па др Ана Алаџем и др Марија Ишах, па чак и Јевреји комунистички орјентисани, а то се знало, по примеру Јакова Алмули и Оскара Давича /.../ Недић је прећутно одобрио да један број Јевреја оде у одреде Драже Михаиловића, међу којима су били београдски адвокат Адам Меворах, Ото Коморник, инжињер Јосиф Шлезингер - који је код Драже организовао Радио службу и многи други. Међу овима је било и жена - Љиљана Флам и друге. На београдском Новом гробљу провео је читав рат др Марко Анаф (којега је сакрио и чувао гробар), а у Београду сакривени су и добро чувани Исак Абинун, па удова Црнорукца Радоја Јанковића - Јеврејка, па Милан Јаковљевић (син трговца намештаја Аврама), па чак и Натушка Калмић - сестра од рођене тетке Моше Пијадеа и многи други. Јевреје су спашавали на разне начине и четнички одреди на целој територији, као и многи Срби и Српкиње неангажовани у борбеним јединицама. За сваку је похвалу и став Српске православне цркве, која је на разне начине и уз велики рескир у многим случајевима ишла на руку и спашавала Јевреје снабдевајући их фалсификованим документима о \'српском пореклу\' појединаца, чиме је омогућавала излазак из Србије и спас код Талијана" . (" Американски Србобран" , 26. март 1973. године).

НЕДИЋ И ДРАЖА СПАШАВАЈУ ЈЕВРЕЈЕ
Др Фридрих Попс, председник јеврејске општине у Београду, био је под директном заштитом Милана Недића, а његов секретар, инжењер Морис Абинун, имао је чак и право на ношење оружја. Вукашин Р. Петровић, српски емигрантски публициста, с правом пита: " Зар би се јеврејске породице Сташе Винавера, Корницера - Зрнића и друге одржале током рата да им није пружао заштиту ђенерал Недић? Зар је Милану Аћимовићу било непознато порекло пољског Јеврејина инжењера Станислава Јосифовића, кад га је узео за свог Комесара грађевина, под немачком контролом 1941. /.../ Др Леон Коен, лекар - хирург, лични лекар краља Александра и хирург краљице Марије, нашао се једног дана, после слома Југославије, у логору на Бањици, свакако са неизвесном судбином. Влада Милана Недића је алармирала факторе на страни да се др Леон Коен спасе. Умољена је краљица Марија у Лондону да се заузме преко италијанске краљице Јелене код немачких власти. Интервенција је успела" .
Ђенерал Недић је спасавао и оне за које се сумњало да су Јевреји - рецимо, био је спасен председник Краљевске академије Александар Белић и познати византолог Георгије Острогорски (можда Шпицберг). Мирко Рајцер, који је био у одредима ђенерала Михајловића, у чланку " Српске националне одлике" објављеном 1960. у часопису " Развигор" , као Јеврејин кога су спасили Срби, бележи: " Нашима је већ познато како сам, захваљујући Србима, спасио свој живот. Данас, после толико година, ако ме неко пита како, једноставно одговарам: био сам у четницима. Али, то се није могло тако лако рећи 1941. када је живот био у питању и када сам, захваљујући пријатељима из елитних кругова нашег народа, ступио у везу са организаторима устанка. /.../ Сада, ја бих желео мало више да говорим о мирнодопским особинама Срба са гледишта једног не-Србина. Као младић који је почео размишљати, поставио сам себи једно питање: шта је нас, српске Јевреје, поред лепоте наших крајева, асимилирало и претопило? Ми се нисмо бавили земљорадњом, те су морале бити друге чињенице да од толико нерадо примљених, а негде и прогоњених Јевреја, баш ми будемо сто одсто изједначени, вољени и цењени, скоро више него равноправни, од Круне до последњег грађанина? Знајући да ми нисмо бољи Јевреји од осталих, било ми је савршено јасно да нису наши нарочити квалитети у питању. У нашем изједначеном грађанском друштву, опијеном најузвишенијим демократским и либералним принципима, сваки грађанин, са стране већине или мањине, осећао се савршено код своје куће. Упоредивши ову српску демократију " одоздо" са демократијама осталих европских народа, дошао сам до убеђења да је ова демократија по пореклу много истинитија и савршено чиста (подвлачење наше, нап. аутора). Познавајући развитак либерализма у Европи, опет сам имао утисак да је српски либерализам старији од српске писане историје: толико је наша друштвена атмосфера била опијена најлепшим принципима о односу човека према човеку. /.../ Док су неке нације у свом национализму и култури копирале друге нације, дотле су српски национализам и српска култура по својим вредностима и манифестација били ретко оригинални. Српски национализам није представљао само љубав према својој земљи, својој традицији, својој историји, него и позитивну оријентацију према својој браћи Јужним Словенима. /.../ У искристализирању ове трпељиве демократије огромну је улогу одиграла Српска православна црква, која, као неекспанзивна, није желела да повећава број својих верника до нормалним прираштајем. /.../ Код српског сељака национална свест јача је од социјалне свести, а патриотизам је разрађен у њему више него код иједног другог сељака. Такве сам Србе морао оставити у Отаџбини, људе политичке зрелости, свесне у жртвовању, у равногорству јунаке. Мене је српски дух формирао у човека, а равногорски дух у борбенога патриоту" . (подвлачење наше, нап. аутора)
Племените речи овог српског Јеврејина су сасвим довољне да запуше уста онима који Србе оптужују за склоност тоталитаризму, мржњу према Другом, антисемитизам, итд. Овакви су Срби били некад, пре но што их је комунистичка неман сварила у својој утроби, почевши са Титом, а завршивши са његовим наследницима.

КЛАРК И ЧОМСКИ
Прота Милан Радојевић, у свом чланку у " Канадском Србобрану" од 17. септембра 1970. пише о још једном таквом Јеврејину - српском патриоти, урологу др Коену, који је 1943. стрељан на Бањици: " Био је необично омиљен међу затвореницима. Новоме долазнику причано је о њему и свако је желео да га види. И осећао је пријатно задовољство да гледа његову благу појаву, која нас је очинским погледима тешила и својим сопственим патњама страдала са нама. /.../ Остао је др Коен у великој успомени код свих нас преживелих са Бањице, као изванредан узор човека који је Србију волео као своју отаџбину и вршио незахвалну и тешку дужност са необичном ревношћу покушавајући да свагда учини оно што се могло да би колико-толико помогао затвореницима, а себи у томе нашао највеће задовољство" .
У немачким логорима за ратне заробљенике били су заједно Срби и Јевреји - при чему су Јевреје, на српски захтев, Немци третирали као Србе. Јевреји су учествовали у раду свих удружења логораша, па су чак имали и своју уређену синагогу.
Јасно је: Срби нису мрзели Јевреје, Срби нису гонили Јевреје. Срби се не могу оптужити за расизам и јудеофобију. То што су се међу Србима појавили скинхедси, и што има оних који сматрају да се треба обрачунати са " Јеврејима и Циганима" , није последица развоја српског националног духа, него последица изрођавања српског националног духа, последица комунизације Србије и обезбожења душа српске деце. С друге стране, чињеница је да је српски народ од почетка деведесетих сатанизован у светским медијима и да су активну улогу у томе имали извесни утицајни Јевреји - пре свега Европе и Америке (Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт, Бернар Анри-Леви, Стивен Спилберг, Весли Кон Кларк...) То је за чуђење ако се зна ово о чему смо говорили.
Не сме се превидети ни да су два часна интелектуалца Запада, који су јасно ставили до знања свима да су Срби жртве тоталитаризма " новог светског поретка" , Емил Влајки и Ноам Чомски, такође Јевреји. Овај потоњи је написао сјајну књигу " Нови милитаристички хуманизам. Лекције Косова" указујући да је НАТО против Милошевића ратовао само форме ради, а да су му циљеви били много другачији и, наравно, по Србе погубнији и страшнији.
Емил Влајки, југословенски Јеврејин, у својој студији " Ново тоталитарно друштво и разарање Југославије" , објављеној 2000. у Канади, бележи: " Најпре, желео бих да изразим \'захвалност\' владарима новог тоталитарног друштва који су ме обавезали да напишем ову књигу и повратим старо, универзално значење јеврејског идентитета. Наиме, током Другог светског рата Јевреји су били одређена етничка група. Данас је свако ко покушава да буде искрен и поштен - Јеврејин. На пример, ако браните Ирачане или, још горе, Србе, тако што критикујете бруталност НАТО-а, одмах ће вас оптужити као у нацистичко или комунистичко време да сте нехумани, против демократије, \'политички некоректни\'. Ви сте под притиском, или вас сматрају лудаком, прети вам отказ или, ако сте човек који послује са садашњом српском влашћу, отворено ће вас уценити и искључити из \'слободне трговине\'. Међутим, у нацистичко време постојала је нада да се може побећи; данас је читава планета постала (мање или више прикривено) орвеловско место без могућности бекства за противнике \'врлог новог света\'."
Јевреји су за време НАТО-бомбардовања у Србији делили судбину са српским народом. Чеда Прљинчевић, председник Јеврејске заједнице из Приштине, рекао је поводом бомбардовања: " Издржали смо стравична бомбардовања од стране НАТО-пакта. Могли смо га и избећи будући да нас је Израел позивао да се преселимо у јеврејску земљу. Остали смо уз нашу српску браћу. Албанци су нас изложили стравичном притиску и нису нам дали никакву алтернативу да бисмо остали на Косову и Метохији."

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: АНТИФАРИСЕЈСТВО, А НЕ АНТИСЕМИТИЗАМ
У нашој квазидемократској штампи често се помиње да је владика Николај био " антисемита" . Ова оптужба је бесмислена исто као и оптужба коју су изнели комунисти - да је владика Николај био следбеник Хитлера. Сваком часном човеку је јасно да свети српски учитељ и просветитељ није могао бити расиста, а поготову да није могао мрзети Јевреје, јер то није у традицији народа коме припада. Владика Николај пре Другог светског рата јесте полемисао са главним рабином Југославије, Алкалајем, али је са њим полемисао на религиозно-догматској основи: полемика је била око месијанства Господа Исуса Христа и улоге фарисеја Кајафе у распећу Спаситеља. Уочи самог рата, у једној од посланица верницима Жичке епархије, владика Николај им налаже да одвоје по дан поста и да посте за народе захваћене ратним пожаром - између осталог и за Јевреје, који страдају од руку нацисте. Владика Николај је, по личном наређењу Хитлеровом, од доласка Немаца у Србију под стражом окупатора, као и патријарх Гаврило Дожић, а 1944. године је пребачен у нацистички концлогор Дахау, где га је од смрти спасила само чињеница да Хитлер није желео да од њега прави мученика. У том логору, на листићима тоалет папира, Владика је написао " Речи српском народу кроз тамнички прозор" , књигу у којој је, на пророчки снажан начин, објаснио разлоге страдања српског народа, који се одрекао Христа и Светог Саве, а поклонио европским идолима - " култури" и " прогресу" . У тој књизи Владика је критиковао Западну Европу због антихришћанства назвавши је " Белом Демонијом" ; критиковао је папизам и протестантизам, као изопачавања Еванђеља Христовог; критиковао је и то што су европски интелектуалци прихватили антихришћанство (чињеница је да су многи рушиоци традиционалних хришћанских вредности Европе потицали из јудејске средине - Маркс и Фројд, на пример). Ако би била истина да је владика Николај мрзео Јевреје, онда би била истина да је мрзео и све Европљане, римокатолике и протестанте. Најтеже речи у књизи " Кроз тамнички прозор" упућене су Србима, за које он вели да су се толико отпадили од Бога у доба прве Југославије да је цела њихова земља била " пркос Христу и Светом Сави" и још додаје да је којим случајем Бог пет стотина година дресирао дивље звери, боље би се показале него Срби у слободи после 1918. Није никог мрзео владика Николај, него је волео Христа и Цркву Његову, то једино спасење човека и света, па је критиковао и на покајање позивао све оно што је ратовало против Христа и Цркве. Оптужити Владику Николаја за " антисемитизам" иста је будалаштина као и оптужити Светог Јована Златоуста да је " оснивач антисемитизма" , како пише у домаћој " Енциклопедији живих религија" . Свети владика Николај је критиковао хришћане који су одступили од Христа и усвојили поглед на Христа оних Јевреја који Христа сматрају " лажним пророком" ; Свети Златоуст је критиковао (у својих " Шест беседа против Јудеја" ) оне Хришћане који су се одрицали своје Цркве и одлазили на молитву и синагогу. То нема никакве везе са лудачким паганским расизмом хитлероваца. Па зар је могао Свети Николај Жички, чији су народ Немци убијали исто као што су убијали и народ јеврејски, да има било шта заједничко са нацистичким расним теоријама? Ко то говори о Светом Заветнику српском, или је неупућен или злонамеран (а најчешће је и једно и друго) покушавајући да Николаја, заточеног у Хитлеровом, Дахауу прогласи " хитлеровцем" .

ЗАКЉУЧАК
1. Православни Хришћанин не мрзи Јевреје, јер би тако мрзео свој корен: од Мојсеја и пророка, преко Апостола, до Највише међу свим створењима - Мајке Божје. Иако талмудски јудаизам не признаје Христа за Месију, православни хришћанин нема разлога за мржњу према заблуделима, као што не мрзи ни представнике других религија који или погрешно доживљавају Христа (ислам) или не знају за њега (индуизам).
2. Срби су кроз векове добро живели са својим суседима Јеврејима, никад их не прогонећи због њихове вере и дајући им у својој држави сва људска и грађанска права. Највећи број Јевреја се са поштовањем односио према Србима и Србију сматрао својом Отаџбином. Било је зликоваца попут Моше Пијадеа, који су са српским изродима (Пенезић, Ђилас, Ранковић) учествовали у рату против Српства. Али то није правило, и не сме се уопштавати.
3. Није свака критичка реч о појединим Јеврејима - антисрпски настројеним - антисемитизам, исто као што ни свака критичка реч о Србима и њиховим манама није антисрбизам. Треба видети ко и са каквим намерама говори и, наравно, о чему говори.
4. Владика Николај није би мрзитељ било ког народа, па ни јеврејског; критиковао је све (а пре свега своје - Србе) који су " ратовали" против Христа као Јединог Спаситеља човека и света.
5. Скинхедси нису никаква " српска традиција" , него западноевропска политичка секта настала из субкултуре западног очаја и безнађа; она је у Србију, као и комунизам некад, или као идеологија " права хомосексуалаца на брак" данас, увезена са Запада, а није плод домаће памети и православне вере.
6. У смислу религијском, Срби имају једину Богом откривену веру; у смислу националне борбе за свој идентитет, они се од Јевреја могу учити жртвовању за свој род. Наравно, српско родољубље нема за циљ да себе сматра јединим могућим родољубљем на свету, него се заснива на начелу: " Своје воли, туђе не дирај" ; " кад урадиш своје, помози и другом" .
7. Нека нас Бог Љубави, Света Тројица у Јединици, увек и свагда штити од сваке мржње.

(Јануар 2002)

Аутор: Владимир Димитријевић