Српски писци

Симо Матавуљ ( 1852 – 1908 )
из Далмације, припада епохи реализма.

Најпознатија дела су роман Бакоња фра Брне и приповетка Пилипенда.

Јован Јовановић Змај ( 1833 — 1904)

Лаза Костић (1841-1910)

Лаза Косстић, најзанимљивија и најистакнутија пјесничка личност друге половине 19. вијека у Србији. По времену у коме је живио и стварао. Костић је романтичар, али је многим својим остварењима постао претеча модерног пјевања 20. вијека. Рођен у богатој грађанској породици, материјално обезбјеђен, могао је да се посвети читању и учењу, тако да је за своје вријеме био један од најобразованијих српских писаца, полиглота и ерудита. Као доктор права, службовао је у Новом Саду и био блиски сарадник Светозара Милетића и политички веома активан у покрету Омладине српске.Због своје политичке дјелатности прогањан је и хапшен од аустријских власти. Неколико година живи у Србији као гимнауијски професор, а потом одлази у Црну Гору на позив кнеза Николе, гдје остаје седам година.
Знао је више језика: грчки, латински, енглески, енглески, њемачки, француски, руски, мађарски. У оригиналу је читао античке писце, као и најистакнутије писце европских књижевности и филозофије. Зато га је одликовала широка књижевна култура, велика ерудиција, дијалектички ум. Био је први који је почео систематски да популарише Шекспирова дјела код Срба: преводио га је и коментарисао пуних педесет година пишући приказе и реферате о његовим драмама "Ромео и Јулија", "Цар Лир", "Хамлет", "Ричард III".
Лаза Костић, као пјесник, филозоф и естетичар, развио је и теоријски образложио своју оригиналну поетику. Основни поетички принцип је укрштај као јединство супротности:укрштање тема, мотива, форми, пјесничких слика, ритмова, звукова.
Суштина принципа:
* Симетрија је равнотежа супротности.
* Хармонија је сливање различитости у јединствену цјелину
* Симетрија + хармонија = љепота.
* Пјесма је укрштај супротности.
Костић је за живота објавио сљедећа дјела: "Песме I, II", "Песме"; драме "Максим Црнојевић", "Пера Сегединац", Гордана"; "Основи лепоте у свету с особитим обзиром на српске народне песме", "Основно начело: Критички увод у општу филозофију"; "О Јовану Јовановићу Змају".

Десанка Максимовић(1898-1993)

Пише Миладин Петровић:
О мање познатој поезији и личности Десанке Максимовић

Десанка Максимовић завештала нам је огромно поетско благо, чију лепоту и богатство још нисмо ни издалека сагледали. То се посебно односи на песме надахнуте њеним богољубљем, које су дуго чекале боља времена – да буду објављене. Са истог су извора с ког је и њена чувена збирка песама Тражим помиловање. Том збирком, штампаној 1964. године, песникиња је стекла славу националног песника, али не тако што је носила заставу, него што је шапутала молитву. У поетској расправи са Душановим законом тражила је милост за кажњене и грешнике, промашене и несрећне, за оклеветане и каменоване, за војнике и јеретике, за кудељнице и удовице. Певала је тиху молитву кајања, праштања и милости, молитву за цео свет. Као и Достојевски, и она је опростила свима и за све, и молила се за све подједнако. Молила се искрено, из љубави за коју апостол Павле каже да све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.У ондашњем присилном културном обрасцу, где су многе вредности биле померене, кад се о истини најчешће само шапутало, збирку Тражим помиловање истински уметници су дочекали као благодатну светлост и свеж ваздух. Многи су приметили да је реч о великом књижевном заокрету већ афирмисане песникиње, али само ретки су се усуђивали да улазе у дубље анализе. Неки због страха за своју каријеру, а неки да би заштитили саму песникињу.
У тексту Јеретици у књизи Десанке Максимовић Тражим помиловање, Миодраг Сибиновић је прилично осветлио суштину порука те изузетне збирке. У прилогу су, између осталог, забележена и три карактеристична погледа на поменуту збирку. Борислав Михајловић Михиз је, 1965. године, обраћајући се читаоцима Политике, у тој збирци, сем осталог, видео велику реч, која је упућена сваком, па и тадашњем времену. Три године касније, јеромонах Атанасије се, у Теолошким погледима, усудио да напише да је реч о религиозној поезији, која нас не приморава да верујемо, већ нас лако, нежно и благодатно, упућује на светосавске вредности. Трећу оцену, која, на неки начин, потврђује претходне две изговорио је, 1973. године, српски песник Слободан Ракитић. За њега је Десанкин дијалог са Душановим закоником, поглед у историјско биће и колективну свест српског народа, вазда између царства небеског и царства земаљског, али и снажна и сложена слика времена у коме су песме настале.
Мада је славна песникиња ретко говорила о себи, остало је забележено да је имала горких искустава са ондашњом влашћу. Будући да јој је супруг Сергије Сластиков био Рус, у време Информбироа били су обоје у опасности, поготово зато што она није прекидала пријатељство са онима који су били у немилости режима. Према књизи Десет песама десет разговора, на питање Слободана Зубановића и Михајла Пантића - како је доживела 1948. годину - она је одговорила: "Ужасно. Ужасно. Сећам се, напишем неке песме о томе како ми је ужасно, ја као песник имам право да ми је ужасно. Не говорим ту реч, него се види да ја патим од тога, и дам то у Књижевност. А Митра Митровић дође и каже: Слушај, Десанка, немој те песме објављивати. Ја тебе разумем, и ја тако осећам, али, молим те, немој. Можеш велике невоље имати. Доћи ће време, једном, за то, ако будеш хтела да објавиш, али сада немој. Кажем, ја бих баш сада хтела неком да добацим, да зна. Никако. Ћути па трпи...''
Судећи према њеној тихој молитви Тражим помиловање, песникиња је знала одакле долазе и могу да дођу велика искушења. Због тога није роптала и тужила, већ је све подносила са стрпљењем и смирењем. Без тих крила њена поезија и не би могла да се вине до небеских висина. У једној од њених биографија записано је да је њен Бог свуда и нема га нигде, да је расут у хиљаду могућности... Безимени писац тако доживљава њену поезију и ту нема шта да му се замери, али велика песникиња је заслужила да се њено поетско благо потпуније сагледа. Да се, пре свега, потпуније осветли и и сагледа онај део њеног стваралаштва који је, захваљујући многобројним заштитницима морално-политичке подобности, до данашњег дана остао изван школских уџбеника и јавности уопште. Многи још не знају да је велика песникиња, осим песама о завичају, детињству, родољубљу, човекољубљу, животу, смрти и социјалним мотивима, писала и религиозну поезију. Написала је на десетине песама у којима се огледа њено богољубље и њена осетљива и богобојажљива душа. Из њих се јасно види да њен Бог није никакав пагански или апстрактни бог, него најконкретнији живи Бог, Бог њених предака који је, како каже, гледају са иконостаса.
У песми О пореклу недвосмислено је изражена њена свест о идентитету и о томе да је њена вера Православна вера. То се јасно види из строфе: ''Ја знам ко сам / по звону / што са задужбина немањићких пева, / по јасности његова гласа, / по томе што ме од Студенице до Милешева / прадедови гледају с иконостаса / и што сваки у руци држи храм.'' Своју веру још потпуније исповеда у песми Вера: ''Кад последњи осмеси и сузе кану, / после несталих земаљских дана, / наћи ћемо се поново на Божјем длану, пространијем од осмеха океана''. У овим стиховима песникиња је, на непоновљив начин, сажела сав домострој спасења и истакла циљ хришћанског живота – повратак у Очево наручје.
Схватајући суштину речи светих јеванђелиста да нема ништа тајно што неће бити јавно, велика песникиња не крије колико је мала пред тајнама неба. Из стихова се види да уопште не сумња у Писмо и светоотачко предање о путу душе после смрти: ''Али биће Богу, кад приспемо у његово крило, / мутно срце наше све провидно, / видеће једини он што је икада било / у нама и светитељско и стидно''. Свесна је да ће се тада, у тајанственој прозирности душе, видети сви наши греси. О томе пева и у песми Немир.Плаши се часа смрти и пита се шта ће рећи најмилијима кад их, потамнела од грехова, сретне у небеским насељима. Врхунац кајања и осећања немоћи пред истином садржани су у питању: ''Шта ћу рећи оцу / кад ми каже / при сусрету речи што блаже / праштања и доброте крајње, / и угледа дела / што сам хтела / да на земљи буду тајне.''
Једном је епископ шабачко- ваљевски Лаврентије за велику песникињу рекао да је такорећи монахиња. А она се, заиста, дивила монашком животу, што се нарочито види из њене песме Разговор монахиње са Богом. Ту је, попут надахнуте Јефимије, као непострижена а истинска монахиња, осликала монашку душу која се одрекла свих пролазних блага и кренула путем Јеванђеља. Уместо да скупља земаљско благо, тој души је довољно мало звезданог злата, тамо где га, према речи Господњој, ни мољац ни рђа не кваре и лупежи не краду.Песма је сва саткана од мотива из Светог Писма и светоотачког предања. Лако је уочити за шта се залаже њена јунакиња. Благо јој је тамо где јој је и срце – међу звездама. У њој нема ни трунке гордости и самољубља, јер се сматра мањом од свих и не мисли да је било које добро сама заслужна. Захваљује се Богу и на болу, и на радости, и диви се свој његовој творевини. На крају му, са Јововским трпљењем, потпуно предаје своју вољу:''Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу, / незаслужене ћу грехе да испаштам. / Мени је слатко да патим и праштам / ако је то мило праведном Богу.''
У Десанкином поетском благу има још много песама у којима је садржано њено богољубље и родољубље, али у основи свих њених песама је љубав.О томе говоре и сами наслови: Опустела кошница, Вечерња молитва, Помилуј Боже, Блаженства, Срнина молитва, Путник треће класе, Сељакова здравица, Освајачи, Покајање, У ропству, Губар, Бадњаци, Патриотски разговор са Србима, Јагањци, Балканац... Љубомир Симовић је, 1994. о славној песникињи рекао: ''Десанку Максимовић није било лако следити. Она је свој дом подигла у оној магли у којој се налази граница између јесте и није, између јаве и сна, између живих и мртвих. Да обухвати све оно што је на обе стране те границе видела, и да изрази све што је осетила, знала, чула, сањала и слутила, Десанки Максимовић је био потребан цео српски језик.''
Захваљујући великом труду Задужбине ''Десанка Максимовић'', за стогодишњицу рођења песникиње приређено је научно издање њених целокупних дела у 15 томова са више од 10.000 страна. Задужбина је до сада доста тога објавила и прилично нам приближила лик и дело славне песникиње. То је добра основа и подстицај да и даље откривамо богатство поетске баштине које нам је наша песникиња оставила. Њено дело наставља да живи и кроз носиоце награде ''Десанка Максимовић''.

Доситеј Обрадовић(1739?-1811)

Димитрије Обрадовић је рођен у Чакову у Банату, на територији данашње Румуније, претпоставља се 1739. године, али се у неким документима као година његовог рођења спомиње и 1742. година. Замонашио се 1758. године у сремском манастиру Хопову и добио монашко име Доситеј. Одатле је отишао у Далмацију, где је три године провео као учитељ, да би затим кренуо у свет, учећи се на изворима тадашње просвећености. Боравио је у Грчкој, па у Смирни, где је научио грчки језик и упознавао се с реформистичким идејама XVIII века, стичући основна знања из филозофије и књижевности. Преко Албаније и Венеције вратио се у Далмацију и припремао своја прва дела. Боравећи и школујући се у Бечу, Модри и Пожуну (Братислави), упознао се са средњеевропским просветитељством и заинтересовао за културно-просветне и социјалне реформе. Обишао је Италију, затим Румунију и задржао се извесно време у Сремским Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру. На његово даље образовање благотворно је деловао боравак у западној Европи. У Халеу је слушао филозофију и теологију, у Лајпцигу физику код чувених професора. Просветитељски рационализам узео је за филозофску основу свог програма, везујући га са практичним потребама свог народа. У Лајпцигу је штампао своје програмске и друге списе, међу којима се истичу „Писмо Харалампију“, „Живот и прикљученија“, „Совјети здраваго разума“ и "Басне". Путовао је затим у Париз и Лондон, где је преводио Езопове басне са грчког на енглески. Тринаест година је живео и радио у Бечу, издајући „Собраније разних наравоучителних вешчеј“. Радио је четири године и у Трсту, а у Венецији је штампао своју "Етику".

На вест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у везу са Карађорђем и дошао да својим силама и знањем помогне колико год може устројству нове државе. У ослобођеној Србији провео је пет последњих година живота, од 1807. до 1811, дајући огроман допринос ''просвешћенију'' и ''изображенију'' свог рода. Основао је Велику школу - будући универзитет 1808. године и Богословију 1810. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији.

У својим многобројним списима, који су много пута прештампавани и објављивани у разним приликама и формама, изложио је просветитељске идеје XVIII века, а најбитнија филозофска, педагошка, друштвено-политичка, културна и просветна питања тадашњег времена прилагођавао је потребама културе и посвете свог народа. Приближио је Србији Европу и свет и отворио прозор за продор нових културних и цивилизацијских тековина.

Доситеј Обрадовић умире у Београду, 28. марта 1811. године. Сахрањен је у порти београдске Саборне цркве. Његово тело два пута је премештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе и 1897. године, да би се његов гроб поставио напоредо с Вуковим, чији су посмртни остаци те године пренети из Беча.

Споменик Доситеју у Београду,
рад Рудолфа Валдеца
Споменик књижевнику и просветитељу, првом министру просвете у Карађорђевој Србији, подигла је Београдска општина 1914. године испред хотела „Српска круна“ (данас Библиотека града Београда), а касније је премештен у Универзитетски парк. Аутор споменика у бронзи је загребачки вајар Рудолф Валдец. Спада у најбоља остварења јавне скулптуре у Београду. У доњем делу постамента уклесане су речи: „Идућ учи, у векове гледа“.