Уставне препреке европским интеграцијама Србије

Увођење делегатског система, недоречена решења о регионализацији или предност домаћих у односу на међународне акте нису решења која су прихватљива за ЕУ, каже др Стеван Лилић



Представници Демократске странке и Г17 плус ових дана су поново актуелизовали питање промене појединих одредби Устава Србије из 2006. године са образложењем да су нека уставна решења ограничавајући фактор у процесу европских интеграција Србије.

Међу одредбама које се спомињу као најспорније су оне које се тичу регионализације, изборног система и односа између међународних аката и домаћих закона.

Стручњаци за уставно право углавном се слажу са политичарима да је српски устав појединим својим одредбама кочница приближавању Србије европском систему вредности, али има и оних који сматрају да су најављене измене искључиво мотивисане политичким разлозима, односно жељом да се кроз уставне реформе прогурају неке идеје од којих би искључиву корист имале поједине партије.

О промени устава у владајућој коалицији размишља се већ дуже време. Још средином прошле године председник Србије Борис Тадић оценио је да би требало мењати устав јер у српском парламенту седи превелики број посланика, а измена устава, како је рекао, била би прилика и за решавање питања регионализације и децентрализације Србије.

Председник удружења „Правници за демократију” др Стеван Лилић каже за „Политику” да је одавно упозоравао да су неке одредбе устава неодрживе и да је изменама требало одавно приступити.

Према његовим речима, једно од кључних питања за Србију и ЕУ јесте регионализација. У члану 94 каже се да Србија мора да се стара о равномерном и одрживом регионалном развоју у складу са законом.

„То је врло озбиљно питање јер се јавља као драматична политичка тачка како направити регионе и како региони, рецимо у Војводини или Санџаку, да функционишу. То је ствар на којој је устав пао на испиту јер није дао довољно компоненти за уређење овог питања. Такође, влада је донела уредбу о статистичким регионима, још се није ни мастило осушило, а региони су већ промењени”, објашњава Лилић.

Уз то, како истиче, кад се узме у обзир како су дефинисане аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија где је КиМ посебно поменут у преамбули као покрајина са суштинском аутономијом, што нема везе са реалношћу, јасно је да је нужна уставна поправка.

Ипак, према његовом мишљењу, најозбиљнији недостатак Устава је решење из 102. члана које предвиђа да је посланик слободан да стави свој мандат на располагање политичкој странци.

„То је чист делегатски систем неприхватљив у једном савременом вредносном систему. Овим чланом на велика врата смо увели партијску државу”, сматра Лилић.

Као лоше решење он наводи и члан 194 по коме јачу снагу имају домаћи него међународни акти.

„У нашем уставу се каже да потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са уставом што је проблематично решење. Тако нешто је неодрживо ако желимо да будемо укључени у интеграциони систем као што је ЕУ”, наглашава Лилић.

За Владимира Тодорића, уредника „Српске правне ревије”, главна замерка српском уставу је што не дозвољава пренос суверености на ЕУ, односно међународне организације. Уласком у ЕУ, како истиче, свака земља може бити обавезана неким прописима против којих је сама гласала. Да није тако ЕУ не би могла да функционише. Тодорић се слаже са др Лилићем да се међу спорне одредбе могу убројати и оне које се односе на аутономне покрајине, као и оне по којима посланик није власник мандата.

„Проблематична су и овлашћења парламента јер скупштина нема могућност да сама утврђује и води политику што је у старту спречава да врши ефикасну контролу владе. То је једно од ’оригиналнијих’ решења у Европи јер парламент који је носилац суверености једне државе не може да формира политику”, каже Тодорић.

Према његовом мишљењу, међу лоша решења требало би убројати и она у вези са односом између председника државе и владе па тако председник који се бира на непосредним изборима нема овлашћења која одговарају начину на који је изабран, а са друге стране влада сама води политику и не може да одговара парламенту.

„Такве одредбе нису плод кохерентног уставног модела него преговора између тадашњег премијера Коштунице и председника Тадића од којих је свако вукао на своју страну. Ова решења воде у нестабилност целог система, а садашња стабилност је искључиво резултат тога што једна партија има већину у парламенту и председника. Када би било другачије систем би био закочен као што се то десило влади која је пала у марту 2008. године”, објашњава Тодорић.

Директор Института за упоредно право др Јован Ћирић не слаже се са Лилићем и Тодорићем да су уставне промене неопходне. Он сматра да поједине политичке структуре под изговором приближавања ЕУ желе да наметну одређене теме.

„Те теме у ствари нису праве теме за разговор, али они желе да неке своје идеје прогурају у јавност. Нико формално ни суштински не тражи од Србије да мења устав, нити би устав овакав какав је сада био кочница за европске интеграције Србије када би све друго било у реду”, тврди Ћирић.

Као аргумент за такав став он наводи пример са враћањем српских држављана који су тражили азил у неким земљама Западне Европе након што је уведен „бели шенген”.

„Видели сте да је бела шенгенска листа у тренутку доведена у питање од једне суштинске ствари која је постала проблем независно од закона и од законских формалних решења”, каже Ћирић.

Тодорић не спори да Србија тренутно може да напредује према ЕУ и без уставних промена, али се, како каже, не може сложити да је потпуно неважно каква су поједина уставна решења. Саме измене устава, каже, не би биле довољне ако не прескочимо и „хашку препреку”, али је битно да се оне ураде сада када постоји политичка воља за таквим променама.