Наше приче

Скот

Деда Миле није могао да верује својим очима,додуше старим и већ мало слабим,али ово...
На њиви Добрињи у сред жита стајало је нешто што је личило на људско биће,округло,али шарено,ко бабина девојачка марама,а била је лепа његова баба Миланка,сети се деда и на час му мисли кренуше у прошлост,младост,када је његову баба Милеву први пут срео и заволео на Петровданском сабору,а приметио је прво њену шарену мараму...
Сањао би деда Миле даље,да га из мисли не тргну крик,готово урлање и врати га у стварност.Подиже главу и погледа у даљину ка оном нечему што се вртело по његовој њиви Добрињи.Пружи корак колко је могао и пожури се притоме вичући:
- Волусино,шта радииииииишшшшшшш тооооооо?????
Оно нешто шарено се заустави,затихну све,само је врућина изгледала све јача,деди се сушило грло,али туга и бес не дадоше да застане и напије се воде,а грло му беше све сувље.Оно нешто шарено пође ка деди,чинећи покрете као да закопчава панталоне,кроз сред жита,које се ломило под његовим трапавим корацима.Деда је бивао све љући,јед и жестина су се скупљали у његовом стомаку,црвенео је као зрео парадајз...али то оно нешто шарено није могло да види.И тај камичак,јер морао баш сад да му упадне у опанак и да га жуљи на пети,баш тамо где је чарапа била поцепана? И то баш сад?
Што се више приближавао сподоби која му је ишла у сусрет,деда је већ имао жељу да му је штап дугачак макар 20м,да га ошине њиме,да га научи памети,будалетину једну.Који нормалан човек гази зрело жито у толиком кругу?Па још иде кроз сред њиве и ломи класје?Зна ли он колико зноја и муке,колико молитви су баба и деда изговорили Господу да жито узри и да буде тако лепо и тако родно?
Оно нешто се већ могло боље сагледати,шарена кошуља која је лицила на шаторско крило,пребачено преко каце за кисели купус.
-Ја,Џон Скот,ја из америки дошло,викао је "шаренко"
У међувремену су дошли јдан другом на метар,"шаренко" је ширио руке,а деда бесно дизао штап:
-Стоко једна,шта радиш у житу?
-Ја не Стока,ја Скот,Џон Скот,понављао је "шарени"
-Шта си радио тамо?питао је деда показујући у даљини повећи круг који је дебели утабао.
-А тамо...ја пишала...то у америка не сме,на ливада...Србија много лепо...

Није могао да заврши,већ га је стигла дедина мотка преко леђа,један пут,два пут,три пут,док је успео да одкочи и да се удаљи од разјареног деда Милета,који је урлао:
-Стоко једна неовејана,дал си нормалан на жито да пишаш,јебала те америка и ко те послао овамо,дивљаку један.Знаш ли ти шта је жито?Мрцини једна...

Викао би деда и ударао још.толико бола,беса,туге је било у њему,али га издаде снага,издаде га глас.Дохвати се деда чутурице која му је висила за пасом,она стара од његовог прадеде Солунца,ко још има тако што? Помисли деда,док је пио и осети се као достојан унук свога деде,он деда Миле у својој 70.излупао је стоку од људског бића,велику ко међед из планине.Џон се у међувремену чешао и покушао да види "ране" које му је деда нанео,вртео се око себе ко пашче које покушава да уједе себе за патрљак од репа.
-Ја само дошла да видим где се моја деда родило,ја не знала да не сме у траву.
-Траву????,повика деда Миле,-није ти то трава стоко једна то је ЖИТО од тога се ХЛЕБ прави,онај наш насушни,а ти пишаш,ако те ја...и деда замахну,али Џон само подиже руке штитећи главу.На то деди би жао,те шарене сподобе и кавог деду је спомињао?

(наставак у следећој прилици,одо да обиђем кревет)

Е...АЛ ЈЕ НАС НЕКО ДЕБЕЛО ЗАЈЕБО!

„Е...ал је нас неко дебело зајебо...“- са тугом, више себи у брк да не бих чуо, изусти моја бака. Суза јој из ока кренула, похитала; зна она да јој ваља големи пут прећи кроз испреплетане јаруге лица шибаног невољама, бригама...
А ја, дете, тек навршио четри лета, упиљио оне моје кестенове, слушам је, а више гледам где ће онај бисерко завршити. Гледам га, а он хита, хита...и изгуби се у јамама предубоким, ко да га никад било није. Зацаклило око, ма сва васиона се огледа у њему!
Моја бака се прену, схватила да је нетремице гледам. Насмеја се као да ништа није било, а оним својим храпаљивим а најнежнијим рукама зграби ме чврсто за образе и пољуби повр чела. „Не бој се бако...са мном си...ја ћу те чувати...ја се ничега не бојим...Ето јуче сам убио велико чудовиште са црвеним очима!“- рекох и закачих јој се онако погнутој око врата кришом вирећи у лице јој не би ли угледао сузу што малопре тајновито исчезну...

Прошле су још две зиме и преставила се Господу; лака јој земља црница и на Небу са Анђелима друговала; а затим још две, па три,много година...и превише. За све те године јављала ми се онако кроз мисли, а што сам бивао старији све чешће, и увек је била насмејаног жутог лица, и сваки пут ме држала за образе и пиљила дубоко у мене, као да хоће нешто важно да ми каже, нешто што ни по коју цену не смем заборавити, нечег да се сетим, да разумем.
Ређе, ваљда да се не уплашим, у снове ме походила, седала крај мене и шапутала, више онако себи у брк, да не би чуо: „Е...ал је нас неко дебело...“Дуго нисам схватао, цео један век, шта је то она још ономад, када сам као дете гледио како кришом тугује, мислила својим бистрим умом.... и онда, ненадано...Да, сигурно је то!

Родила се Анђа у врлетима Крајишким као последње дете од оца Блаже и мајке јој Симеуне. Када су је видели онако нежну и белу дадоше јој по Анђелима име. Исти ти Анђели за непуне две године дођоше по Симеуну и остаде Анђелија без мајчине топлине, без мајчиног свега. ....... (такође ће се наставити...ако Бог да)

с нестрпљењем очекујемо наставак