Како одбранити пожутелу Србију

Mučnina
Vladimir Gligorov
09.02.2010.

Sve to oko Srebrenice je veoma neprijatno. Sada se može pročitati kako bi trebalo doneti rezoluciju o Jasenovcu, a ne o Srebrenici. Zašto je to mučno čitati?

Zato što postoji, i ne od juče, spomenik u Jasenovcu. Svaki hrvatski predsednik suočen je sa onim što se može nazvati testom Vilija Branta. I ne samo predsednik, već hrvatska javnost u celini i stalno. Neki test polože, a neki ne. Recimo, Franjo Tuđman je gledao da taj test nekako izvrda, jer je tvrdio da nije dobro da se razdvajaju žrtve. I predlagao je, ne rezoluciju, nego zajednički grob za jasenovačke i blajburške žrtve: da se pomire tako što će im se pomešati kosti. Ništa od toga nije bilo. To mešanje kostiju nije moglo da se izvede ni na papiru, recimo nekom rezolucijom kojom bi se istaklo da su sve žrtve iste, dakle ozvaničila bi se jedna neverovatno perciptivna misao: „žrtva je žrtva“.

Vili Brant, Varšava, 1971.To da postoji spomenik i da mu se klanjaju hrvatski predsednici koji su došli posle Tuđmana i da će taj test zadugo polagati svi hrvatski zvaničnici biće jedna od činjenica na koju će, zasigurno, ukazati hrvatska odbrana ako i kada dođe do suđenja u Hagu po srpskoj tužbi za genocid. Što bi trebalo da je dovoljno mučno samo po sebi, pa se toj neprijatnosti srpska spoljna politika nije morala izlagati.

Taj je spomenik je tamo i hrvatska država polaže test Vilija Branta, iako današnja Hrvatska nije naslednica Nezavisne države Hrvatske. Uz to, ima smisla podsetiti o kakvom je tačno testu reč. Mučno je čitati kako genocid u Srebrnici nije isto što i Holokaust, pa bi najpre trebalo doneti rezoluciju o Jasenovcu, jer on jeste deo Holokausta. Što je razlog da taj spomenik tamo stoji već decenijama i zvaničnici te zemlje (osim crkvenih velikodostojnika koji bi tek trebalo da polože test u potpunosti – na šta ih je, inače, podsetio predsednik Hrvatske), dakle, tamo odaju poštovanje žrtvama Holokausta. Mučno je u tom kontekstu čitati neverovatna opravdanja politike Nedića i Ljotića, ali tome, očigledno, nema pomoći. Ali valja reći da je Srbija naslednica one države koja nije sprečila genocid u Srebrenici i još uvek nije isporučila onoga koji je optužen da je najodgovorniji za taj zločin.

Dokle ide to mučno izvrdavanje moralne i političke obaveze, vidi se i iz toga ko je sve spreman da napadne Jelka Kacina zato što je predložio rezoluciju o Srebrenici koju je prihvatio Evropski parlament. To je, dakle, antisrpska rabota. Nema nikoga da ukaže na činjenicu da ta evropska rezolucija olakšava Srbiji polaganje testa Vilija Branta. Srpski parlament može da se pozove na rezoluciju koju je neko drugi imao snage da donese i da joj se pridruži. Evropska unija je time pomogla zavađenim južnoslovenskim narodima da se užasnu nad tim za kakve su zločine sposobni. Ta se pomoć doživljava kao podvala, što je ne samo moralno, već i intelektualno mučno.

Peščanik.net, 09.02.2010.


Tadićevo izvinjenje
27.06.2007 Da Beograd, scrive Danijela Nenadić
[Italiano]

Boris Tadic
Tadićevo izvinjenje u emisiji „Nedeljom u dva“ sasvim je iznenadilo i hrvatsku i srpsku javnost. Sa sigurnošću se može tvrditi da niko u Srbiji nije očekivao da će predsednik Srbije, koji je u Zagreb otišao na Energetski samit na kojem su učestvovali šefovi zemalja jugoistočne Evrope i Rusije, tu priliku iskoristiti da se izvini građanima Hrvatske
„Svim građanima Hrvatske i svim pripadnicima hrvatskog naroda koje su učinili nesrećnima pripadnici moga naroda upućujem izvinjenje i preuzimam za to odgovornost“, reči su predsednika Srbije Borisa Tadića izgovorene u nedelju 24. juna prilikom specijalnog gostovanja u emisiji „Nedeljom u dva“ Hrvatske televizije koju uređuje i vodi uticajni novinar Aleksandar Stanković.

Tadićeve reči, iako izgovorene u televizijskoj emisiji, su prvo izvinjenje nekog visokog zvaničnika iz Srbije građanima Hrvatske. Tadić je slično učinio na početku svog mandata decembra 2004. godine kada se u Sarajevu izvinio svima kojima su „zločin počinili pripadnici srpskog naroda“. Tadić je tom prilikom izrazio uverenje da izvinjenje predstavlja dobar korak u pravcu poboljšanja odnosa u regionu, dodavši da slične gestove očekuje i za zlodela počinjena nad Srbima, Hrvatima i Bošnjacima u Bosni.

Pre Tadića, izvinjenja za stradanja uputili su tadašnji predsednik nekadašnje Državne zajednice Srbija i Crna Gora Svetozar Marović i predsednik Hrvatske Stjepan Mesić, koji su to učinili tokom susreta u Beogradu septembra 2003. godine. Tom prilikom su dva predsednika u ime svojih građana uputila izvinjenje za sva zla ili štetu koje su građani dve zemlje činili jedni drugima, dodajući da odgovornost za počinjena zlodela mora biti individualna. Svega dva meseca kasnije, u novembru 2003. godine Svetozar Marović je uputio izvinjenje i građanima Bosne rečima „izvinjavam se za svako zlo ili nesreću koju je bilo ko u BiH pretrpeo zbog SCG“. Iako je nekoliko puta boravio u zvaničnim posetama Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, srpski premijer Vojislav Koštunica se nijednom prilikom nije izvinio, a na pitanja novinara da li je spreman da to učini, odgovorio je da jednostrana izvinjenja nemaju vrednost, te da ne doprinose stabilizaciji odnosa u regionu.

Tadićevo izvinjenje u emisiji „Nedeljom u dva“ sasvim je iznenadilo i hrvatsku i srpsku javnost. Sa sigurnošću se može tvrditi da niko u Srbiji nije očekivao da će predsednik Srbije, koji je u Zagreb otišao na Energetski samit na kojem su učestvovali šefovi zemalja jugoistočne Evrope i Rusije, tu priliku iskoristiti da se izvini građanima Hrvatske. Provokativni novinar hrvatske televizije Tadića je „rešetao“ nezgodnim pitanjima, počinjući rečenice sa „stidite li se“ i slično. U takvoj atmosferi je Tadić izrekao izvinjenje što su mnogi protumačili kao iznuđenu, a ne pripremljenu reakciju. Da dodamo, Tadić je u pomenutom intervjuu rekao da Ratka Mladića smatra jednom od najtamnijih stranica srpske istorije, dodajući da je odlaskom u Srebrenicu želeo da pokaže šta misli o genocidu. Kako prenosi B92 Tadić je rekao da je time preuzeo jedan deo krivice koji je neko u ime srpskog naroda učinio prema pripadnicima bošnjačkog naroda. Tom prilikom je predsednik Srbije izjavio „ne zanemarujem ni jedan slučaj kada su neki ljudi, obavljajući oficijalno neke delatnosti u ime srpskog naroda i srpske države lišavali života ljude druge nacije ili veroispovesti, ali nikada ne zaboravljam činjenicu da su takve stvari činjene i prema mom narodu. Voleo bih kada bi svi političari na Balkanu malo manje bili ponosni, a više preuzimali na sebe odgovornost“.

U Beogradu, eto, iznenađenjima nikada kraja. Prvo je mukom sastavljena vlada isporučila haškog optuženika Tolimira, onda je poslovično nezadovoljna Karla del Ponte otišla iz Beograda sa osmehom, da bi tek nekoliko dana nakon toga u Crnoj Gori bio uhapšen general Đorđević, takođe haški optuženik za kojeg se verovalo da se krije u Rusiji. Skupština je uspela da izglasa budžet čime je prestalo šestomesečno „vanredno“ finansiranje države. Utisak je da nove srpske vlasti grabe „krupnim koracima“ ka evropskim integracijama, a da su svi potezi, uključujući i izvinjenje, motivisani težnjom da se pokaže snaga i demokratski potencijal Srbije, pre svega u cilju osvajanja što bolje pozicije u rešavanju kosovskog čvora.

U tom smislu, Tadićevo izvinjenje je u inostranstvo uglavnom ocenjeno kao dobar i vešt državnički potez. Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić smatra da je Tadićev gest stigao u pravo vreme i da je dobro što se izvinio svima kojima su pripadnici njegovog naroda naneli zlo. Kako prenosi B92, uticajni konzervativni Frankfurter alemajne cajtung navodi da je „za izvinjenje, moralno gledano, bilo krajnje vreme, ali da je politički trenutak vešto iskalkulisan“. Ova novina dodaje da, u vreme rešavanja statusa Kosova, Tadiću „ne treba samo blagonaklonost predsednika Rusije Putina, koji je kao kum Srba bio na Energetskom samitu u Zagrebu, već i razumevanje, ili u najmanju ruku blagonaklona neutralnost susednih država čiju neposrednu podršku neće dobiti“. Većina drugih inostranih medija prenosi pozitivne utiske nakon izvinjenja srpskog predsednika u Zagrebu.

Čak se ni domaća javnost nije mnogo uzburkala. Tadićevo izvinjenje u Sarajevu naišlo je na mnogo burnije reakcije i oštre osude. Danas, čak su i njegovi „desničarski“ koalicioni partneri (Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija) uzdržani. Sa druge strane, „perjanice“ građanske misli i ideje, večiti kritizeri svega i svačega u Srbiji, a u poslednje vreme najviše Tadića i njegovih demokrata zbog saradnje sa Koštunicom, su se, prvi put u poslednjih nekoliko godina, visoko pohvalno izrazile o predsednikovom gestu. Pohvale koje su stigle iz pera Kandićeve, Biserko i Vojina Dimitrijevića gotovo da su „šokirale“ sve bolje poznavaoce srpskih prilika. Zapravo, negativne reakcije na Tadićevo izvinjenje imali su samo srpski radikali i liberali Čedomira Jovanovića, zbog čega u domaćoj javnosti često govore o dva ekstremna pola ili o dva lica iste medalje.

Sudeći po reakcijama, najveći broj domaćih zvaničnika, Tadićev potez vidi kao dobar državnički gest. Za druge je Tadić bruka i sramota za Srbiju. Treći su uzdržani i voleli bi da čuju izvinjenje i od „drugih strana“. Generalni sekretar SRS Aleksandar Vučić u izjavi za Politiku kaže da je „sramota što se Tadić izvinio Hrvatima za ubijanje i progon Srba“, dodajući da je on „najveća štetočina za državu Srbiju i njene nacionalne interese“. U Socijalističkoj partiji Srbije su izrazili „razočarenje“, jer, smatraju oni, izvinjenjem se priznaje nešto što objektivno ne postoji. Šef liberala Jovanović nema ništa protiv izvinjenja predsednika Tadića, ali dodaje da nisu dovoljne samo reči. Kako navodi B92 Jovanović je izjavio da je „odnose Srbije i Hrvatske poremetila politika proistekla iz pogrešnog sistema vrednosti koji (u Srbiji) opstaje i danas i uzrokovana je koalicijom između Koštunice i Tadića“. Za Novu Srbiju neophodno je obostrano izvinjenje, dok G17 plus smatra da je izvinjenje dobar gest jer su Srbiji potrebni prijatelji u regionu i Evropi.

Direktor beogradskog Centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević navodi da je reč o sjajnom potezu srpskog državnika. Dimitrijević je dodao da je Tadić koristio izbalansirane reči, te da se ogradio od politike Slobodana Miloševića. Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić je, kako prenosi Politika, izjavila da je Tadićevo izvinjenje građanima Hrvatske „najozbiljnije izvinjenje koje se do sada moglo čuti na ovim prostorima“. Kandićeva smatra i da se nakon ovog postupka srpskog predsednika može očekivati završetak saradnje sa Haškim tribunalom i poboljšanje saradnje između Hrvatske i Srbije.
http://www.osservatoriobalcani.org/article/articleview/7915/1/218


ОД ДЕДИЈЕРА ДО ТАДИЋА - Жарко Јанковић
Постављено 13.01.2010

Када човек помисли да је скоро немогуће водити гору и погубнију политику од оне коју спроводи режим Бориса Тадића у Србији, врло брзо буде демантован и то од председника Бориса Т. лично. Да од зла може горе и да се могу прихватати и још гора понижења, лажи и клевете за рачун интереса Вашингтона и Брисела, показује најава Бориса Т. да ће Скупштина Србије усвојити резолуцију о Сребреници, која вероватно неће бити заснована на чињеницама и истрази, већ на пресудама Хашког трибунала, који је своју ''објективност'' показао ослобађајућом пресудом убици и злочинцу Насеру Орићу.

И међу босанским муслиманима појављују се аутори који много објективније говоре о Сребреници и о кривици Алије Изетбеговића и Насера Орића и изражавају отворену сумњу у званичну, америчку верзију. Чињенице говоре саме за себе. Приликом уласка у Сребреницу Војска РС заједно са трупама УН-а организовала је евакуацију преко 20000 муслиманских цивила и поред ратних дејстава. На основу документације муслиманске војске БиХ види се да је приликом повлачења њихове војске према Поточарима било жестоке борбе са српском војском и да су имали преко 1000 погинулих.

Укупан број лешева чија је есхумација извршена на том подручју износи преко 2300, а не 8000 како тврди муслиманска страна, или боље речено како гласи америчка верзија. Није спорно да је злочина било и примера стрељања, али то се никако не може оквалификовати као геноцид. Исто тако, јасно је да се Сребреница није догодила само у јулу 1995. године, већ да су из тог места, које је по резолуцији УН-а требала да буде заштићена и демилитаризована зона, муслиманске снаге под командом Насера Орића вршиле нападе, убијања и зверска мучења по српским селима у околини у којима је убијено преко 3000 Срба.

За ове злочине Орић је пред хашким трибуналом најпре осуђен на две године затвора, као да је у питању обијање трафике, а не ратни злочин са елементима геноцида, да би у другостепеном поступку био ослобођен. Оно што је за нашу државу посебно опасно, јесте закључак Међународног суда у Хагу када смо ослобођени оптужбе БиХ за геноцид, али је суд установио да је елемената геноцида било у Сребреници и то на основу пресуда Хашког трибунала, које су опет засноване на сведочењу Дражена Ердемовића.

Ово су свима познате чињенице, али се поставља питање коме данас у Србији, после свега, треба ново активирање ''досијеа Сребреница'' и поновно инсистирање на колективној кривици српског народа која би била заснована на америчким и западним интересима, које у овој земљи заступају ударни бајонети ''друге Србије'' ? Откуд одједном потреба Бориса Тадића да се поново ''посипа пепелом'' по глави уз стандардну ''другосрбијанску'' реторику о ''суочавању са истином'' зарад ''добросуседских'' односа у региону и то баш сада када смо на хрватску тужбу за геноцид одговорили контратужбом ?

Одговор се намеће сам по себи када се види ко су политички и идеолошки ''оци'' данашњих евроатлантиста из ''круга двојке''. Већина њих стоји на идеолошко-пропагандној матрици Коминтерне и титоистичких комуниста, а која се лепо уклапала у англоамеричке, германске и турске интересе на Балкану. По овој наказној идеологији, Срби су главни фактор нестабилности на Балкану, представници руског утицаја, агресивни и геноцидни тлачитељи свих других народа. Сва политика коју су спроводили заговорници ове идеологије заснивала се на ''пацификовању'' Србије, комадању њених историјских и етничких области и стварању лажних псеудонација, језика и државоликих творевина, које би потом листом биле антисрпски оријентисане.

Србија је по њима, прихватљива једино у предкумановским границама, ако не и мања, изолована и са непријатељским окружењем. Као таква била би ништавни протекторат под надзором или окупацијом, којој се вечито намеће комплекс колективних злочина и понижавајући услови који само за њу важе. Брозови комунисти су ту политику спроводили под паролом ''слаба Србија, јака Југославија'', а данашњи заговорници евроатлантске Србије истичу начело ''слаба Србија, јака ЕУ која нема алтернативу''.

Данашњи заговорници резолуције о Сребреници у америчкој верзији као да су изашли испод шињела Владимира Дедијера и Антуна Милетића и њихове књиге ''Геноцид над муслиманима''. Када се ова књига чита, имате утисак као да је штампана у издању Фонда за хуманитарно право и да се тиче погледа из ''друге Србије'' на грађански рат 90-тих година, а не Другог светског рата. У својој књизи Владимир Дедијер и Антун Милетић држе се добро познатог става ''другосрбијанаца'' да се национална и људска права најбоље бране ако се свако прво суочи са својим злочинима.

Пошто се књига бави злочинима који су почињени над муслиманима у Другом светском рату од стране Срба и то припадника четничког покрета, може се закључити да аутори себе доживљавају као припаднике српског народа, иако се то тешко може очекивати од индоктринираних титоистичких комуниста. Чим се врши овакав приступ злочинима, нарочито ратним и злочинима геноцида, добија се искривљена и политизована слика.

Као последица оваквих ставова настаје и историја у кривом огледалу, како је то једном приликом рекла др Милица Радојичић. За сваки злочин, а нарочито за ратне злочине и злочине геноцида, од суштинске је важности мотив злочина, а не политизација и накнадно извлачење из контекста догађаја под видом ''политичке коректности'', који имају за циљ да се нечији злочини прећуте или умање, а нечији преувеличају и окарактеришу као геноцид, како би под политичким паролама ''братства и јединства'' и ''ЕУ нема алтернативу'' џелати и жртве заменили места.

Чињенице и аргументи су неумољиви. И у Другом светском рату и у овом последњем из 90-тих година први злочин који је извршен је злочин против мира. Он се у Другом светском рату десио нападом нацистичке Немачке и њених савезника на Југославију, бруталном агресијом, окупацијом и комадањем земље. Рат почетком 90-тих година изазвале су сепаратистичке републике уз директну подршку њихових западних ментора. Рат је изазван актима насилне и једностране сецесије и одузимањем права конститутивног народа Србима у Хрватској и БиХ, нападима, протеривањем, отпуштањем и убиствима Срба, као и нападима на званичну војску ЈНА.

У Другом светском рату на територији тзв. НДХ Срби су били изложени геноцидном уништењу од стране хрватских и муслиманских усташа, што се види по размерама злочина и броју убијених на зверски и монструозан начин по јамама и концентрационим логорима. Мотив за ове злочине усташа био је у њиховој геноцидној мржњи према свему што је српско и православно. Овде је јасно да и по сразмерама злочина (само у Јасеновцу је убијено преко 750000 Срба, Јевреја и Рома), као и по мотиву, злочини хрватских и муслиманских усташа спадају у ратне злочине геноцида у Другом светском рату.

Исто тако, јасно је да је сама НДХ била устројена на геноцидној усташко-правашкој идеологији. Постојање државне идеологије, и њено спровођење од стране највиших државних органа, која заговара потпуно или делимично на одређеном простору уништавање, протеривање и затирање припадника одређене нације, вере или расе, представља неопходан услов да би се почињени злочини могли окарактерисати као злочин геноцида. Није спорно да су поједини припадници четничког покрета извршили одређене злочине над хрватским и муслиманским цивилима током Другог светског рата и да ниједан злочин ничим не може бити оправдан, а да његови починиоци морају да одговарају, без обзира на мотиве којим су се руководили.

Оно што је свима јасно, па су чак и Дедијер и Антун Милетић тога морали били свесни, јесте чињеница да је у случају злочина почињених над муслиманима и Хрватима основни мотив била освета и одмазда због усташких злочина који су овим претходили, што сам злочин и његове починиоце не може да оправда, али је исто тако јасно да ни по сразмери, ни по мотиву, ни по питању било какве политике, овде не може бити речи о геноциду над муслиманима, па ипак они су тако насловили књигу.

И поред свег труда, Антун Милетић користећи углавном комунистичку и документацију из НДХ, долази до цифре од око 30000 убијених муслиманских и хрватских цивила од стране припадника четничког покрета током Другог светског рата. Накнадним истраживањима утврђено је да је ова цифра премашила број стварних цивилних жртава на муслиманској и хрватској страни, међутим и ако је тачна то није доказ геноцида, ни по обиму ни по намери, већ овде може бити речи само о ратном злочину. Знајући то, Дедијер и Антун Милетић траже, како би то данас Хашки трибунал рекао, виновнике ''удруженог злочиначког подухвата'' .

Зато Дедијер прибегава следећим ''чињеницама'' које, по њему, доказују ''геноцидност'' четничког покрета. Прва се тиче става да су у Централном националном комитету и међу главним идеолозима Равногорског покрета били припадници предратног Српског културног клуба, чији је оснивач био Слободан Јовановић. Пошто је сам Слободан Јовановић једно време био председник емигрантске владе у Лондону чији је министар војни био Дража Михаиловић, а сам Јовановић у одсуству осуђен од стране комунистичких власти током процеса Дражи Михаиловићу, то Дедијер на основу само њему знане комунистичке дедукције извлачи закључак да је четнички покрет заговарао геноцид над Хрватима и муслиманима.

Као још један ''доказ'' оваквим небулозама Дедијер пише да је Стеван Мољевић, председник ЦНК Равногорског покрета и члан Српског културног клуба у свом делу ''Хомогена Србија'' заговарао идеју Велике Србије која би била етнички очишћена, јер би Хрвати били пресељени у Хрватску, а муслимани и Албанци у Албанију или Турску. Стеван Мољевић се у свом делу које Дедијер цитира залагао за размену и пресељење становништва, која је по међународном праву дозвољена, тако што би Хрвати отишли у Хрватску, а Срби се населили у Србији, док би Албанци прешли у Албанију, а муслимани који то желе преселили би се у Албанију или Турску.

Пошто Србија о којој пише Стеван Мољевић обухвата све историјске српске земље и области, за Дедијера је то ''кључни доказ'' о ''геноцидној'' намери стварања Велике Србије, у складу са идеологијом Коминтерне којој Дедијер припада. Следећи ''доказ'' о наводној геноцидности четничког покрета, Дедијер и Антун Милетић тумаче у складу са комунистичком политиком изједначавања четника са фашистима и нацистима, па тако тврде да је Дража Михаиловић прихватио Хитлерове методе о геноциду изложене у ''Мајн Кмпфу''. Како би поткрепили ову ничим утемељену будалаштину, иду даље са тврдњом да су се припадници покрета Драже Михаиловића угледали не само на нацистичку Немачку, већ и на англосаксонску праксу стварања етнички чистих територија, као што је пример са протеривањем и уништавањем Индијанаца у Северној Америци.

Да је и од Дедијера и Антуна Милетића, превише је. Њих двојицу је баш брига за било какве доказе, већ лепе етикете које им се свиде. Какве везе има Српски културни клуб и покрет Драже Михаиловића са Хитлеровом књигом и уништавањем Индијанаца ? Оваква Дедијерова лупетања најбоље сведоче ко су идеолошки ''узори'' данашњим питомцима ''друге Србије'' и на кога се угледају настављачи његовог ''лика и дела'' у виду Биљане Ковачевић-Вучо, Наташе Кандић, Соње Бисерко и сл. У својој антисрпској реторици Дедијер и Антун Милетић иду и даље у историју, па тако понављају тезе Димитрија Туцовића да је српска војска ''окупирала'' Косово и Метохију у Балканском рату и ''отела'' га од Албанаца.

Иако је сваком нормалном јасно да је српска војска ослободила Космет после петовековне турске окупације од турске војске, Дедијер понавља ове Туцовићеве ставове, који су данас тако драги Жарку Кораћу и ЛДП-у. Дедијер наставља и нема намеру да се заустави. Тако је по њему и предкумановска Србија ''велика'', јер су српске власти после Берлинског конгреса иселиле албански живаљ са југа Србије и из Топлице, при том не наводећи чињеницу да су Турци од краја 18. и почетком 19. века насељавали Арбанасе и муслимански живаљ свесном политиком све до Ниша, а други правац насељавања је била долина Ибра и Лима у Рашкој, како би се устаничка Србија одсекла од Старе и Јужне Србије и од Црне Горе.

Исту су политику насељавања турске власти спроводиле и на левој обали Дрине, како би одвојили Босну од Србије. Ако би неко ишао довољно далеко држећи се Дедијерових ''аргумената'', испада да смо преузимањем градова у Србији у време кнеза Михаила и самим подизањем Првог и Другог српског устанка починили неки ''геноцид'' над муслиманским и турским живљем. Другим речима, криви смо што смо живи и што уопште постојимо.


Неопходно је осудити све злочине, а сваки злочин конкретизовати, процесуирати и јасно утврдити починиоце и њихов мотив. Међутим, актуелној владајућој коалицији то није циљ, већ им је циљ задовољавање интереса њихових западних ментора. Српском народу се свесно намеће омча око врата у виду колективне одговорности, како би се на нама и у будућности примењивало оно што над никим другим неће.

Одговорност за такву политику лажи, обмана и националне деструкције у Србији сносе заговорници евроатлантске Србије у лику актуелног режима и дела опозиције. Они својом политиком и данас сведоче да су два највећа зла која су задесила српски народ постојање конвертита и национални мазохизам кроз наметање комплекса ниже цивилизацијске и културолошке вредности. Уколико мислимо да преживимо као народ, мораћемо да решимо ове проблеме и да повратимо национално и људско самопоштовање и достојанство.


Жарко Јанковић, Нови Сад