Сербонов путопис

Сербонов путопис

Глазунов
Мој нови руководител радова, Рус родом из Казахстана, син управника колхоза, дакле човек совјетског образовања, високе техничке писмености а могло би се набројати још доста добрих особина. Ја ћу једну лошу, нека ми не замери, нисам злаурад, а и ево због чега.
Међу нашим субподриадшчицима (подизвођачима) је и предузеће које монтира челичне конструкције и опшива их панелима, зидним и кровним. Беше много проблема са тим предузећем. На наше инсистирање они промене комплетан технички кадар и раднике такође. Нови предрадник је Лазуткин. Човек крупне али складне грађе, педантног изгледа и потпуно дефанзивног става. Носи оно тужно лице, које нема никакве мимике, мало подигнута доња усна појачава утисак. Нисам га видео да се смеје. Рекао бих да је око педесете.
По налогу представника инвеститора, данас је, осим редовних послова, требало покупити саш шут и одвести га ван градилишта. Свако у свом сектору , а градилиште је неких шеснаест хектара(!). Ово је свакодневна активност, али се сад баш све чисти и спрема јер се очекује неко од врло високих функционера инвеститора.
Лазуткин, одговоран и радан човек, немајући довољно радника, сам својим рукама цео дан скупља мусор (смеће, шут). А његови радници, из само њима знаних разлога, оставе га на цедилу и оду раније са градилишта.
Е онда наступа задњи чин, ове кратке драме, током обиласка градилишта (опхода). Кад је директор видео помало неуредно али далеко од запуштеног радног простора, почео је тако да омаловажава Глазунова, да нисам издржао. Наравно нисам реаговао бурно, да не нарушавам ауторитет свог шефа, али сам наложио другом подриадшчику да му уступи два радника, како би превазишли ту тешку ситуацију, и успели да све доведемо у ред.
Било ми је драго, да нисам био једини који је приметио муку Лазуткина.
Али сам међу реткима који стално и упорно понавља, браћо Руси Стаљин је умро!