Radoje Domanović - po drugi put među Srbima

Radoje Domanović - po drugi put među Srbima
Dragan Matic's picture
Submitted by Dragan Matic on 17 January, 2008 - 08:26.

* Biografije, eseji, istraživanja

(16. februar 1873 - 4. avgust 1908)

„U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika, a pameti nije bilo, na svakom koraku gororilo se o štednji i blago- stanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, i svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu - veliki narodni rodoljub." („Stradija")



Radoje Domanović se rodio u u selu Ovsište kod Kragujevca. Otac mu je bio seoski učitelj. Majka se nigde ne spominje, a kako imamo osnovanu sumnju da ga je ipak rodila neka žena, te poznavajući njihov položaj u našem društvu, možemo sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da je bila domaćica. Osnovnu školu je završio u susednom selu, Jarušicama, a gimnaziju u Kragujevcu. Filozofski fakultet je završio u Beogradu.



Na početku svoje književne delatnosti bio je vrlo aktivan i dinamičan, kao i svaki mladi entuzijasta, koji veruje da će svojim delima menjati svet. Pripadao je krugu Milovana Glisića i Janka Veselinovića. Prvo je, poput Svetolika Rankovića, na početku pokušavao da nastavi tradiciju pripovetki sa seoskom tematikom, ali tu nije bio naročito uspešan. Ranković je svoj kreativni izraz pronašao u psihološkom romanu, a Domanović u satirama.



Ne zna se da li je Domanović odabrao satiru ili je satira odabrale njega. Kako i priliči, svaki razočarani entuzijasta, neminovno postaje ironičan. U sudaru života i ideala uopšte se ne postavlja pitanje pobednika. Kao profesor gimnazije, bio proganjan, premeštan i otpuštan, jer se usudio ne samo da misli protiv Obrenovićevskog apsolutizma, već da to i govori - što je, naravno, neoprostiv greh. Usled svega toga, završio je kao korektor u državnoj štampariji, kako i dolikuje jednom filozofu.



Nakon pada Obrenovića 1903. godine, ponovo probuđeni entuzijazam ubile su iste metode nove vlasti. On uviđa da i ovoj, baš kao i onoj prethodnoj vlasti, ne trebaju građani nego robovi, ne trebaju individualci, nego poslušna masa. Nastavio je sa pisanjem satira i počeo da izdaje satirični list - „Stradija". Nije imao uspeha kao ranije. Kažu da se odao se boemskom životu, što je samo lepši izraz za surovu istinu - propio se. Umro je usamljen, ogorčen i siromašan 4. avgusta 1908., u 35. godini života.



„... Da je dobro misliti, to ljudi ne bi ostavili nama volovima." („Razmišljanje jednog običnog srpskog vola")



Domanovićeve satire se kreću od realizma, zatim prolaze kroz grotesknu fantastiku (Marko Kraljević po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola), a završavaju u alegorijama (Danga, Vođa, Stradija).



Kritikovao je sve aspekte srpskog društva. On u „Stradiji" govori kako ljudi dobijaju ordenje za stvari zbog kojih bi trebalo da su u zatvoru, kako ministri rade sve osim onoga što im je posao (zvuči poznato?), dok u „Dangi" opisuje kako je ropska poslušnost uzdignuta kao najviši građanski ideal - ljudi su ponosni što ih jašu kmetovi i policajci, s radošću i slavljem prihvataju naredbu vlasti da svakom od njih udare žig na čelo. U satirama „Mrtvo more" i „Ukidanje strasti", Domanović navodi kako vlasti posebnim merama i školskim vaspitanjem drže narod u stanju dremeža, bez ambicija i strasti, bez vrlina i poroka, a mržnja je uperena samo protiv onoga ko želi nešto da promeni, ko se usudi da se izdigne iznad proseka.



Njegove satire su uvek bile podstaknute nekim aktuelnim događajem, ali savršeni opis naravi našeg naroda, čine ga aktuelnim i danas. Zapravo, njegove priče kao da su tek izašle iz štamparije, još uvek odišu onim dobro poznatim, svežim mirisom štampe (i otuda naslov ove biografije).



„Kod nas ima ljudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo". („Razmišljanje jednog običnog srpskog vola")



Trebalo bi da se zapitamo: gde smo proveli proteklih sto godina? Sve je danas potpuno isto kao na kraju 19. i početku 20. veka, kada je Domanović stvarao. Muče nas potpuno iste dileme, vode se isti sporovi, iznose se apsolutno isti stavovi. Pozivamo se na tradiciju, iako je ne poznajemo i niko ne bi mogao sa sigurnošću baš da nam je tačno objasni. Busamo se u prsa, ponosni na svoje poreklo:



„Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji... Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se uvek ponosili time koji više tereta uzbrdo može povući..." („Razmišljanje jednog običnog srpskog vola")

Možda bi trebalo da se, barem, upitamo (ako, kao narod, već imamo toliku odbojnost prema razmišljanju), nije li razlog našem stagniranju činjenica da visoke položaje ne dobijaju sposobni ljudi, ljudi koji imaju znanje i talenat, već baš naprotiv, karijeru će najbrže izgraditi oni koji se odreknu sopstvenog mišljenja (ako su ga ikada i imali), koji se najbolje sakriju iza partije i navodnih viših ciljeva.



„On mirno drema i preživa (Šteta te nije čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru)." („Razmišljanje jednog običnog srpskog vola")

Ali, postoje osobe poput Domanovićevog vola, koje ne mogu da se pomire sa sudbinom, da vide ono što mu kažu da postoji i da ne vide ono što je očigledno. Ova strašna ironija kojom se pisac koristi, upravo i jeste takva, jer su ljudi sa sopstvenim stavom takva retkost, da na njih gledaju kao na nešto nenormalno, neuobičajeno. Najlakši način da se obračunaju sa takvim osobama, da ih uklone kao potencijalnu pretnju i remetilački faktor, jeste da ih ismeju, da ih ponize, da ih nazivaju volovima koji ne koriste prilike kao što to čine svi drugi. „Njegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi pogled da je to mislilac i nežna, upečatljiva duša." („Razmišljanje jednog običnog srpskog vola")



Domanović piše kako su Srbi ponosni na svoju svetlu prošlost, na Kosovo, na ustanak protiv Turske, ističući da su se naši preci borili da bi omogućili slobodu svojim potomcima. On postavlja ključno pitanje: šta Srbi rade sa svojom slobodom? Šta oni čine za svoja pokolenja? Gube vreme po kafanama i vode svetsku politiku, dok o sopstevnoj budućnosti ne misle. „Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela..." („Razmišljanje jednog običnog srpskog vola")



Srbi su ponosni i na svoju religioznost. Međutim, šta je to vera, oni ne znaju baš tačno da odgovore. Za njih je vera - običaj. A šta predstavlja taj običaj, zašto izvode paganske rituale pod plaštom hrišćanske vere - to oni ne samo da ne umaju da kažu, nego nikada o tome ni ne misle! I nije tačno da su nova vremena iskvarila nekada, navodno, čistu veru. Još je Vuk Karadžić u svom „Riječniku", ovako opisao običaje među Srbima u vreme Božića: „O Božiću se objesti i pobljuvati nije nikakve sramote". Tako se kod nas oduvek gledalo na veru, na verske praznike. A uzdizanje duha? A traganje za smislom? A traženje suštine? A činjenje dobrih dela? Za to su, ponovo oduvek, zaduženi samo pojedinci, koje za života unižavaju onoliko koliko ih po smrti veličaju.

„Ponose se verom, a ne veruju ni u šta.. Kod njih je najbolji čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla...." („Razmišljanje jednog običnog srpskog vola").

Radoja Domanovića smatraju tvorcem srpske satire, a mnoge škole (koje bi ga danas isto tako revnosno otpustile, kao što su to činile one u njegovo doba) nose njegove ime. Umesto da shvate poruku njegovih dela, potomci su mu podgli bistu na Kalemegdanu.



Dragan Matić