Поезија

Повратак молитве у српску поезију
Аутор: Драган Хамовић, Објављено: 29. 09. 2009.

Када у наслову помињемо „молитву“ мислимо на оно из чега молитва и молитвеност израстају. Обично се говори да смо култура дисконтинуитета, макар озбиљно нарушених веза са својим почецима. Знамо када су прекиди настали и колико су трајали. Трају и даље, кроз неке тешко отклоњиве последице и пометености. Толики су међу нама „заробили себе у туђина“ јер претходно нису ни доспели да појме ко су заправо. А толикима је посве свеједно ко су, па ништа чврсто и нису – и тако им засад годи… А да ли је повратак молитвености у поезију само српски случај? Да ли је само реч о повратку нечем што је овај весели народ затурио стицајем историјских неприлика и што треба освестити у нама?

МОЛИТВА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

„Опрости преступ моје пролазности / Kоја се чуду као правди нада, / Опрости мојој кости, мојој злости, / Али учини чудо. Овде. Сада“ – тако завршава Иван В. Лалић своју (све чувенију) песму „Шапат Јована Дамаскина“, спевану с краја прошлог века, пред сâм (помало мистичан) крај песниковог животног века. А почетак великог српског књижевног века, између осталог, обележен је једном од најчувенијих српских песама уопште, завештајном поемом др Лазара Костића. (Пре тачно сто година записана је „Santa Maria della Salute“.) Поред Лалићевог молитвеног шапата промиче Костићев глас, наслања се нова песма на стару. Тако је и са поезијом иначе. Без ослонца на претходнике, без дијалога савременог и прошлог, нема развоја нити поузданог поретка вредности.

Молитва као исказ, да се послужимо речима управо призваног Лалића, јесте „покушај индивидуалне комуникације са апсолутом“. Српскије речено, то је обраћање Богу Оцу, Сину и Светоме Духу, као и Богородици и свима светима који су молитвена подршка у нашим неизвесним животима. Опште је место да модерни, одавно већ и постмодерни човек, пошто је наводно освојио слободу од које више не зна шта ће, понео и нежељени пртљаг увећане егзистенцијалне зебње и празнине. Ништавило ради свој посао, изнутра колико и у спољном свету. Молитва је, зато, и у поезији нашег времена, морала изборити нужни разлог повратка.

Али, када на прво место насловне синтагме стављамо „молитву“, не мислимо само на молитву. Мислимо притом и на нешто шире, из чега молитва и молитвеност израстају. Обично се говори да смо култура дисконтинуитета, макар озбиљно нарушених веза са својим почецима. Знамо када су прекиди настали и колико су трајали. Трају и даље, кроз неке тешко отклоњиве последице и пометености. Толики су међу нама „заробили себе у туђина“ јер претходно нису ни доспели да појме ко су заправо. А толикима је посве свеједно ко су, па ништа чврсто и нису – и тако им годи.

Почетком двадесетог века велики критичар Скерлић могао је да каже да наша стара књижевност представља књижевност „у недостатку чега другог“. Тада смо о српском средњем веку далеко мање и непотпуно знали. Могло се тако десити, коју деценију раније, да један озбиљан научник погреши и припише Доментијану „Житије Светога Саве“ чији је писац Теодосије Хиландарац. Данас знамо да је средњовековље значајна књижевна епоха по себи, само другачије (понечем и дубље) заснована од нововековне. Колико је само отпора и неспоразума, пре само пола века, изазвао (показало се далекосежни) подухват Миодрага Павловића, када је у јединствен низ „Антологије српског песништва“ (1964), први пут дотад, сместио и песничке одломке Саве Немањића, и Првовенчаног и Јелене Балшић (рођене Хребељановић), и Арсенија Чарнојевића и Шакабенте, као и стихове Орфелина и Мркаља, Вишњића и усмену лирику поред Његоша и Стерије, Војислава и Растка, па све до себе и својих исписника.

Српска поезија у двадесетом веку предњачила је у повезивању нашег нараштаја са славном епохом српске културе, утврђеном на православним, византијским упориштима. Благодарећи најпре српским песницима двадесетог века стара и нова српска култура превладала је (колико се то може) прекиде и препознала се у сопственом интегралном бићу. На ту појаву је, рецимо, у књизи „Ствараоци и створитељ“ (2003), поводом новијих Лалићевих, Тешићевих и Ногових песничких дела конкретније указао Александар Јовановић. А пишу о томе и други и тек ће писати. Мењаће се укупна слика и претемељити.

Своје најдубље корене прво су наслутили и распознали песници. Потом су њихове слутње поткрепљивали научници средњовековци и, наравно, све ученији богослови. То сведочи и позни Дучић, благородни Шантић свакако, и Момчило Настасијевић, подвижник свога стрпљивог песничког рударења, топла и премудра Десанка, затим, после другог великог рата, споменути Миодраг Павловић и Васко Попа, Иван В. Лалић, Љубомир Симовић, Рајко Петров Ного и Милосав Тешић, као и Матија Бећковић или Алек Вукадиновић. Помињемо само најистакнутије. А још их има, вредних пуне пажње, која све више (неслучајно) изостаје. Када Лалић обнавља и дубински актуализује византијски канон („Четири канона“, 1996), с краја века и свога плодног живота, то је догађај што печати столеће убрзаног књижевног развоја, протеклог и у знаку повратка српске поезије себи самој, својим почелима. А то је, подсећамо, и сав други свет чинио, по општем импулсу обнове и пресабирања након силног налета разградње и негације.

Напокон, на старе изворе своје културе – чији је развој насилно закочен али не и посве прекинут (јер су њени садржаји дочувани у народној поезији) – почињемо да гледамо својим а не туђим очима, откривамо сродности и тамо где их, на површини, нисмо отпрва видели. И још важније: песници су разумели да ова старина није антиквитет него жива и делатна струја у нашем језику и слици света, коју осећамо, само је треба освестити и још боље оделотворити. Када оно подсвесно преведемо у свесно, видимо колико – и када то не знамо – ипак јесмо у непрекинутом дослуху са почетним временом (безвремљем) наше културе.

Модерно песничко проналажење у конститутивном простору српске поезије пола века је текло у идеолошки посебно отежаним спољним околностима (унутарње, у том послу, никада и нису лаке). Али, траг неугасле предаје, препознат и негован (по правилу) у блиском, неконтролисаном окружењу, био је полазна тачка оне путање чији је исход обухватније сазнавање (и слова и духа) сопствене културе и обликовање ауторског одговора спрам потиснуте древне претходнице. Она је, бачена у страну као пасивни фонд, тај потомачки одзив тако дуго чекала.

Упоредо са реченом обновом и њеним замашним учинцима, увелико дувају и други ветрови. Умни тумач наших прилика, социолог Слободан Антонић, именовао их је – ни мање ни више – него као „културни рат у Србији“, који траје већ годинама. Можда тај рат можемо приближније описати као тотални напад (из главнине медијских али и са осетљивих институционалних места) на српску националну културу и на њене православне темеље. На другој страни, српска интелектуална „одбрана“ (у својој земљи у статусу гериле) недовољно повезана и још горе подржана, узвраћа јаким доказима из несразмерно слабијих јавних оруђа. Нико сржног негирања није поштеђен, од праотаца, културних хероја овога народа, до водећих савременика – и ниједан од заветних догађаја српске историје. Испрва су многи били затечени жестином, као и упорношћу у оспоравању свега што чини српске драгоцености, одолеле кроз времена и невремена. Онда је затеченост полако прешла у свиклост на такво абнормално стање. Склон сам помисли да се тако нешто, толико драстично и самопотируће, не може десити у другим народима. Утешило би ме ако се покаже да не познајем довољно ствари и да стога грешим.

А да ли је повратак молитвености у поезију само српски случај? Да ли је само реч о повратку нечем што је овај весели народ затурио стицајем историјских неприлика и што треба освестити у нама? Добар повод за нешто другачије срочену тему (коју смо дотакли) даје нам и недавни есеј Терија Иглтона, уваженог британског професора и књижевног теоретичара, започет овим исповедним и упитним речима: „Зашто људи од којих би се то најмање очекивало, а у које спадам и ја, изненада говоре о Богу?“ Поткрај свога текста, насловљеног „Метафизика у доба тероризма“, Иглтон поставља још једно реторичко питање и потцртава већ дати одговор: „Да ли Запад мора да се врати метафизици ради сопственог спасења?“ Витални токови поезије, и не само поезије, одавно сугеришу такав исход, такву човечанску изнудицу. Да ли је могућно говорити о најави новога духа новога века и часу да коначно изађемо из изанђалог двадесетвековног антидуховног кôда? Макар у поезији. Понајпре у поезији.

Због наметљиве аналогије са српским искуством, дајмо ипак последњу реч Дмитрију Лихачову, историчару и теоретичару (истородне) старе руске књижевности, деоницом његовог текста код нас објављеног с почетка деведесетих, јамачно и писаног тих смутних и страшних година: „Стара Русија је као гусеница која се претвара најпре у чауру а потом у лептира. Ово поређење је веома приближно и потакла га је моја нада да ће се из свих догађаја апокалиптичког карактера, који се сада збивају у нашој земљи, изнедрити нека нова култура, повезана са старом културом, неуништивом, јер је она у нашим књигама, у нашој литератури, нашој поезији и да ће се у будућности развити нека нова култура…“ Потписујемо слично надање у овој чаури од Србије. И унапред се преображају радујемо.

У Краљеву,
о св. Василију Острошком,
2009. Године

Преузето са Српски Сабор ,,Двери” текст 174507

На Гази-Местану

Силни окопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
Шта посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маса,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави

Данас нам кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу, Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбине моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем ...