Хаити

ево гледам ових дана како се дигла прашина око једне мале државе која је већ годинама-беда

буквална беда

гледала сам документарне емисије у којима су приказивали како праве "хлепчиће" од блата и дају деци да их једу

и одједном "удари земљотрес" и уби 200.000 и одједном се окрену цела планета ка тој сиромашној држави
одједном стиже помоћ са свих страна,док преко брда у суседној доминиканској републици...ништа,ни з од земљотреса

да ме не схватите погрешно,немам ја ништа против помоћи сиротињи,али ме забрињава "хуманитарна помоћ" чмерике која се огледа првобитно у 10-30.000 војника,који ће "чувати ред и мир"

питам се само,јел то испитивање терена како код нас 1999.год. јер после нас би афганистан,па ирак....ко је следећи да се наслутити (јемен или иран?)

а да не заборавимо да ће "хуманитарну помоћ" и све око тога координирати ратни хушкачи клинтон и буш

Американци произвели потрес на Хаитију?!?
desk - 22. јануар 2010. у 09.07
Венецуеланска телевизија ViVe објавила је, цитирајући наводни извјештај руске морнарице, саопштење за јавност у којем се наводи да су потрес јачине седам степени на Хаитију узроковале САД својим експерименталним тестирањима таласног система.

Ти експерименти, наводи се даље, такође би могли проузроковати „аномалије у временским приликама, па тако и поплаве, суше и урагане”.

На веб страници ТВ станице стоји и да је амерички програм HAARP, истраживање атмосфере на Аљасци (чест предмет теорија завере) такође крив за земљотрес од 9. јануара у Калифорнији, а могао би бити и за 7,8 степени јак потрес у Кини који је 2008. однео 90 000 живота.

На веб страници државне ТВ куће истакнуто је и то да је катаклизма на Хаитију само припрема за много већу „игру” - Иран, јавља „Фокс Њуз”. Крајњи циљ ових „тестних напада” на Хаити, тврди ТВ ViVe, је план „уништења Ирана кроз низ потреса предвиђених да оборе владајући исламски режим.”

Иако је прича о овој теми касније склоњена са венецуеланске веб странице, остала је забележена на „Гуглу”.

Чланак је објављен само неколико дана након што је председник Венецуеле Уго Чавез лично оптужио САД за искориштавање ситуације након земљотреса да „нападну и војно окупирају Хаити”.

У земљотресу који је 12. јануара регистрован у Порт-о-Пренсу погинуло је најмање 75.000 људи у овој земљи, најсиромашнијој на америчком континету. (Срна)

све ово би се могло узети здраво за готово да земљотрес није погодио само Тахити и срушило га као кулу од карата,док у Доминиканској Републици једва да се и осетило

чмери шаљу 10.000 војника да "заведу реда",сирочад ће "морати да се евидентира,да не би дошло до злоуптребе"

не рекоше само како ће евидентирати децу? чип?

а неке су већ пребацили у чмерику,да их богати амери адоптирају

rajkodizajner [neregisrovani] (22. 01. 2010, 23:39:40)

odvratni su
prvo sto su uradili zauzeli su aerodrome, iznapusavali francuze i onemogucili im pristup!!!
http://pressonline.rs/sr/vesti/globus/story/97535/SAD+izazvale+zemljotres+na+Haitiju.html

Интересантно размишљање ! Амери су већ били напали Хаити када су јурили врачеве и радили вуду обреде.

ма ја мислим да се ту спрема нови гвантанамо,само у већој димензији

раселиће то мало хаитијанаца и имају добар терен за затвор
с једне стране море,с друге непроходне планине

тако да...можемо само да чекамо наставак

Трагалац ::

mdubaic ::http://ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=18844&cid=303&p=21.01.2010&pn=1

Avion Ministarstva RF za vanredne situacije ne može da dostavi humanitarnu pomoć na Haiti
Avion Ministarstva RF za vanredne situacije Il-76 sa humanitarnom pomoću već više od 24 sata ne može da poleti iz Venecuele na Haiti pošto američki kontrolori letenja koji kontrolišu aerodrom u Port o Prensu stalno odgađaju davanje dozvole za ovaj let. Kontrolori letenja motivišu to preopterećenošću dotičnog aerodroma, dok Amerikanci nemaju nikakvih problema oko dobijanja odgovarajućih dozvola.
21.01.2010

AMERIČKA OKUPACIJA HAITIJA?


Evropska unija obećala je više od 400 miliona evra humanitarne i dugoročne pomoći Haitiju koji je prošle nedelje pogođen razornim zemljotresom. Francuska je uputila zahtev Ujedinjenim nacijama da ispitaju dominantnu ulogu SAD na Haitiju koje su tamo rasporedile 10.000 vojnika. „Ovde bi trebalo da je reč o pomoći Haitiju, a ne o okupaciji Haitija“, reakcija je francuskog ministra za saradnju na preteranu „brigu“ američke administracije na Karibima.
Evropska komisija doniraće najviše, oko 330 miliona evra, dok će države članice unije pomoći pojedinačnim donacijama. Pored toga EU je uputila na Haiti tim stručnjaka čiji je posao da procene najnužnije potrebe, kao i da pruže neophodnu podršku tamošnjoj vladi.
„Moramo da preduzmemo hitnu akciju”, kazala je Ketrin Ešton, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost posle vanrednog sastanka 27 evropskih ministara. Lideri EU uputili su izraze zahvalnosti SAD zbog uloženih napora da održe otvoren aerodrom u Port o Prensu, ali su rekli da su dobili mnoge pritužbe od nevladinih organizacija o tome kako je pomoć stizala na Haiti.
Francuska je uputila zahtev Ujedinjenim nacijama da ispitaju dominantnu ulogu SAD na Haitiju koje su tamo rasporedile 10.000 vojnika. Zahtev je usledio posle odbijanja američke vojske da dozvoli sletanje francuskom avionu koji je prevozio poljsku bolnicu na Haiti.
„Ovde bi trebalo da je reč o pomoći Haitiju, a ne o okupaciji Haitija”, ljutito je reagovao Alan Žojande, francuski ministar za saradnju. On je dodao da očekuje od UN odluku o tome kako svetske vlade treba zajedno da pružaju pomoć Haitiju, ali i da zahtevaju od Vašingtona objašnjenje za ulogu koju SAD imaju na Karibima. Žojande se osvrnuo i na primedbe koje su zbog prisustva američke vojske uputile Venecuela i Nikaragva i tim povodom izrazio „duboku zabrinutost”.
[url=http://srpskaanalitika.mojblog.rs/

http://srpskaanalitika.mojblog.rs/[/quote[/url]]


Овде стварно престаје бити само помоћ, изгледа да су пуно опасније игре у питању !!!!

Савремени свет
Хаити – у дворишту Вашингтона
Филис Бенис
среда, 27. јануар 2010.
Тог јутра, 22. септембра 1994, Њујорк тајмс је био преплављен чланцима о Уједињеним нацијама: одбијена кандидатура Тајвана за чланство у УН, прекинути преговори под окриљем УН о нуклеарним постројењима; УН су се бавиле континуираном кризом у Руанди, Сомалији и Босни. Међутим, у чланку о окупацији Хаитија од стране америчких војника, у очекивању повратка избеглог председника Аристида, речи „Уједињене нације“ ниједном нису поменуте.

Те ноћи, програм Најтлајн посветио је 45 минута детаљној хронологији кризе на Хаитију и одлукама које су довеле до америчке интервенције. Током програма, „Уједињене нације“ нису поменуте ни један једини пут.

Када је 19. септембра 1993. Данте Капуто поднео оставку на место специјалног изасланика УН на Хаитију, учинио је нешто незамисливо за високог службеника УН: отворено је критиковао САД, најмоћнију чланицу те организације. „У ствари“, написао је у оставци, „потпуно одсуство консултација и информација из владе Сједињених Држава навело ме је да поверујем да је та земља заправо донела одлуку да у процесу на Хаитију реагује једнострано.“

Његова оставка означила је кључан прелом у ангажовању УН на Хаитију. Та организација слабо се ангажовала и током година које је Хаити претрпео за време породично-војне диктатуре Папе Док Дувалијеа и његовог сина и наследника Бејби Дока. Хаити је спадао под вашингтонску сферу утицаја, а Уједињене нације су биле маргинализоване. Чак и када је масовна мобилизација окончала Дувалијеову владавину и када је почетком деведесетих изабран популистички свештеник Жан-Бертран Аристид, УН су такође имале врло малу улогу у пружању помоћи тек оформљеној влади у економски разореној земљи. Хаити је годинама уназад био најсиромашнија земља на западној хемисфери и профитабилни центар америчке индустрије, која је Хаићане експлоатисала плаћајући их неколико пенија на дан.

Када су масовни протести запретили дугорочној стабилности Хаитија и довели на власт оца Аристида, Америка је схватила да њени интереси леже у томе да се ситуација у земљи стабилизује, а да њени интереси не буду погођени ма ко да окупира председничку палату. Када је хаићанска војска, чији су многи официри обучавани под надзором Пентагона, збацила Аристида и на његово место довела војну хунту, Америка је Аристиду омогућила да избегличке дане проводи у Вашингтону.

Током више од две године изгнанства, око Аристида су се окупљали борци против хунте, мобилисани из великих заједница избеглих Хаићана у Њујорку, Мајамију и другим градовима Америке.

Специјални изасланик Капуто, бивши министар Аргентине, представљао је УН у преговорима којима је требало да се оконча владавина војне хунте.

Улога САД била је амбивалентна. Вашингтон је званично подржавао Аристида и његов повратак на Хаити, али војну хунту предводили су официри са дугим стажом и сталним контактима са војним и обавештајним институцијама САД. Што се тиче САД, оне су јасно изјавиле да „намеравају да народни покрет на Хаитију држе под контролом, ако треба и силом“. Циљ, према речима једног од стручњака америчке војске за психолошке операције, јесте да се „постарамо да Хаићани не помисле да могу да раде све што им падне напамет.“

Америка је заправо желела минималну стабилност на Хаитију, која би могла да обезбеди економску одрживост земље као off-shore фабричке радне снаге за америчке произвођаче. У августу 1994. године Светска банка је изнела нацрт плана који је крхкој хаићанској економији наметао структурно прилагођавање. Што се тиче примене плана, највише су могли да се поуздају у оца Аристида, иако то није било апсолутно нужно. Пентагон није имао илузија: један официр реторички се запитао: „Кога ћемо да спасавамо?“ ... То неће бити момак из предгађа Порт-о-Пренса ... Биће то иста елита, буржоазија и пет породица које управљају земљом.“

И док су амерички војни службеници били јасни по питању циљева, убрзо се испоставило да те циљеве није лако уклопити у „миротворачке“ активности. Страх од жртава и неизвесност око потенцијалног ризика довели су до дебакла у луци Порт-о-Пренса. Раније склопљен споразум, тзв. Governor’s Island Accord, предвиђао је обустављање ембарга против Хаитија у замену за међународни корпус инструктора који би обучавали хаићанску полицију и повратак Аристида. Морнарички брод U.S.S. Harlan County запловио је 11. октобра ка Порт-о-Пренсу са првим контингентом инструктора под окриљем Уједињених нација.

Наоружани морнарички брод чекало је неколико стотина присталица војног режима, који су припуцали у ваздух и запретили нередима. Иако је у луци било мало цивила, изузев групице дипломата предвођених америчким отправником послова, није учињен никакав напор да се присталицама хунте пружи отпор. Уместо тога, Клинтонова администрација је сместа одлучила да се брод повуче из луке Порт-о-Пренс, што је довело до потпуног повлачења Уједињених нација и обезбедило генерал-пуковнику Раулу Кедрасу и његовој хунти још годину дана владавине.

Односи између УН и САД на Хаитију наставили су да се погоршавају. Крајем пролећа 1994. Савет безбедности пооштрио је до тада углавном козметичке санкције. (Утицај санкција на становништво Хаитија није био нимало козметички, ако изузмемо богату елиту.) Када је одлука о санкцијама коначно преиначена, што је могло да има озбиљне последице по тадашњи режим, преговори у Савету безбедности одмах су почели да се воде око војних опција. Америчке дипломате успеле су да 31. јула издејствују сагласност УН о слању америчких инвазионих трупа на Хаити у циљу „подршке демократији“.

...Неколико недеља касније, у говору пред Генералном скупштином УН, председник Клинтон је тврдио да његова влада подржава „спремне, ефикасне и способне миротворне снаге Уједињених нација“. Било је, међутим, јасно да Америка нема намеру да моћ, средства и оперативне одлуке дели са светском организацијом и да Уједињеним нацијама омогући да постану „спремне, ефикасне и способне“.

Савет безбедности УН, у незваничном одговору, донео је нацрт резолуције 940 којом се одобрава долазак америчких инвазионих трупа са провизорном гаранцијом надзорне улоге УН у нечему што је признато као војна акција против Хаитија под контролом САД.

Амбасадор Новог Зеланда Колин Китинг је сматрао да је резолуција одраз „лекција које смо научили из рата у Заливу“. Китинг је играо кључну улогу у расправи у Савету, инсистирајући на гаранцијама да ће УН имати много активнију улогу. Дан након што је Клинтон рекао Савету да се спрема америчка инвазија на Хаити, Китиг је изјавио да „према резолуцији, државе чланице могу да користе сва неопходна средства“, али то укључује и надзор УН. Надзорници ће бити на терену чак и у првој фази, 80 или више надзорника биће распоређено у исто време кад и фаза један, а остаће на Хаитију током читаве фазе два.

Али наде амбасадора Китинга биле су неосноване. Фаза један требало је да буде војна инвазија без УН, предвођена Сједињеним Државама, али са довољно војника из неколико земаља како би се обезбедило прихватљиво „мултилатерално“ покриће. Обећање 23 земље да ће обезбедити неопходне трупе објавили су уз велику помпу амерички секретар одбране Пери и министар иностраних послова Кристофер, али недељу дана након потпуне америчке окупације Хаитија ниједан војник из Британије, Израела, карипских џава, или било ког другог контингента подршке, још увек није ступио ногом на хаићанско тле.

Што се тиче надзорника Уједињених нација за људска права, планирано је да првих 16 стигну на Хаити тек седам дана након искрцавања америчких трупа.

У наставку се, наравно, америчка инвазија у последњем тренутку претворила у мање-више пријатељску окупацију, без иједног испаљеног метка. После једанаестосатних преговора, праћених знатним уступцима, бивши председник Џими Картер убедио је хунту да сиђе са власти (иако од њих није захтевано да напусте земљу) и омогуће повратак председника Аристида.

Незадовољство специјалног изасланика Дантеа Капута делимично је проистицало из природе компромисног споразума између Кедраса и бившег председника. Картеров споразум није предвиђао гаранције да ће Кедрас и остали челници хунте напустити острво, није предвиђао разоружање војске и полиције, обезбедио је додатне недеље власти за војну хунту којима је легитимацију дала „сарадња“ са САД и није предвидео сигуран датум повратка председника Аристида. „Овај споразум је тако слаб да би могао да представља опасност,“ изјавио је Капуто у интервјуу Њујорк тајмсу.

Другу фазу Мисије УН на Хаитију (УНМИХ), миротворачке напоре након саме инвазије, требало је да спроведу међународне снаге УН. Али амерички званичници су сместа започели преговоре са генералним секретаром захтевајући да 70 одсто војника у саставу и под командом плавих шлемова УН буду из редова америчке војске. Према коначном компромису, састав снага УН чинило је 40 одсто америчких војника.

Говорећи о лекцијама из Сомалије које је било „нажалост сувише касно“ применити на Хаитију, један аналитичар описао је сличности између та два догађаја. „У оба случаја, Сједињене Државе су дуго подржавале деспотске режиме и пасивно посматрале када би они напослетку пропадали. За време и након транзиције страдали су и умирали невини људи. Трагедија те две земље је у томе што су хуманитарна помоћ и војно појачање стигли прекасно. Превентивна димпломатија била је или недовољна или неефикасна.“

Наравно, после америчке окупације и предаје власти „снагама УН“, случајеви силовања, убистава, злостављања и произвољна хапшења, који су карактерисали војни режим на Хаитију, донекле су се проредили, иако нису у потпуности нестали. План Светске банке за Хаити, који је часопис Фајненшел тајмс из Лондона назвао „План Великог брата за Хаити“, значио је почетак повратка америчких интереса у домену индустрије, а тиме и америчке контроле хаићанске економије у Порт-о-Пренсу.

(Превела с енглеског Весна Тодоровић)

Извод из књиге Calling the Shots: How Washington Dominates Today's UN (изд. 1995). Преузето и прерађено са сајта Transnational Institute.

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/haiti-u-dvoristu-vasingtona.html

Предлог :

Да спојимо све теме о Хаитију, јер ће бити још писања о њима, а све то да се не расплинемо на неколико тема !!!