Ivana Žigon PRKOSNA PESMA

Prkosna pesma

Dobrica Erić

Ja
kći Božja
Srbija
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da kriva sam i da priznajem krivicu!

Kriva sam što sam neko
a ne niko i netko
Kriva sam što u doba
opšteg Srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše, poretko
i što se krstim ovako
s tri prsta!

Kriva sam što jesam
a treba da nisam
Kriva sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu
Kriva sam što se drznuh
protiv krivde
kriva sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriva sam što pišem i čitam
ćirilicom

Kriva sam što pevam
smejem se i psujem
(a ponekad i lajem)

Kriva sam, i priznajem
da ne znam što znam, i da znam što,
ne znam

Kriva sam i da završim
s najvećom krivicom
(pre nego što se zacenim od smeha)
Kriva sam, tvrdoglavka
što sam Pravoslavka
i Svetosavka i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!
Kriva sam i grešna, dakle što
postojim
i kad već postojim i još drsko stojim
što bar ne priznam da ne postojim!

Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju Zemlju da kidiše
Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisanje na moje voćnjake i polja
i na moje bele kuće pored druma
oko kojih, kao najlepše odive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive (...)

Moja ružna slika
ozarena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
to je slika vaše svesti i podsvesti
To nisam ja, spolja
to ste vi - iznutra!
Moj dusmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluskinja lazi
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost cistu ko bulka u razi
Moji ce potomci piti jed i cemer
a tvoji vec piju gorku medovinu
za krvav novac kojim punis cemer
rasprodajuci moju djedovinu
Usud ce ti ludacku kosulju obuci
i tada ce se malo razdaniti
ili ce planeta od sramote puci
i sve nas u isti ambis sahraniti!
Mnogo smo važne
Zemljo moja mila
Ja i Moje sestre
Istina i Pravda
čim se na nas digla ovolika sila
čim su na nas zinule krivda
i nepravda

Šta će ovde džihadlije
krstaši
ameri
koji Mi čerece sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imamo zlatna Srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi (...)

Ja se ne plašim smrti crne duge
već ropskog života i bolesti duge
Smrt je česta pojava medj nama Srbima
kao što su proleće
leto
jesen
zima
I nije strašnija
pogotovo danju
od suše
poplave
zemljotresa
mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okadjene duše i svetla obraza

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rodjenoj kući
al ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem, umirući
A to se vama više ne dogadja
ni kad svadbujete
ni kad, vam se radja!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vaši praoci što su mog praoca
Isusa Hrista Nazarećanina

Ja ću da gledam
a vi zažmurite
Inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo požurite
Što me pre razapnete
pre ću vaskrsnuti