Светислав Шљукић

--

ЕКСПРЕСИВНО СЛИКАРСТВО ПРЕЦИЗНЕ ЛИКОВНЕ МИСЛИ
Сава Степанов



Стваралачка авантура Светислава Шукића започета je током позних седамдесетих година, непосредно после окончања cтудија на Академији ликовних уметности у Capajeвy. Cвojy сликарску наобразбу он je стекао у класи угледног професора Исмара Мујезиновића ,једног од Hајистакнутијих припадника оне генерацизе уметника која je установила концепт тзв.,,"нове фигypaциje"yтaдaшњeм jyгocлoвeнcкoм cликapaвy.

Не само због академског искуства, него и због достигнуте способности да pearyje на импулсе света и уметности, Шљукићеви рани радови су дефинисани у фигурацско - експресионистичком маниру, сасвим блиском атмосфери тадашње сликарске сцене. Временом je oвaj уметник, током свог континуитетног стваралачког деловања, установио jeдан засебан и сасвим лични концепт слике у kojoj ће ликовни елементи - понajnpe 6oja а потом линија и гест, имати своje аутохтоно, сасвим засебно и аутентично ликовно дејство. Шљукић je при том, инсистира на консеквентном експресионизму 6oje и форме. Интензивним колоризмом и формалном деформацијом фигуре или предмета, он слика стварност тежећи да у слици изнађе ,,онај простор иза видљивог" (Јозеф Рафаел) kojи више говори о примарним емоцијама, о духовној и поетској cпознаји, о доживљajy, о уметниковој сензибилности него ли о caмој реалности, или о фактографии стварности... Такав пиктурални концепт je - нарочито током осамдесетих и у окриљу постмодернистичке „уметности осамдесетих'' - имао cвojy делотворност и актуелност. Taj концепт je близак концепцији тадашње ,,нове слике" jep je укупна богата ликовна структура остварена мноштво пиктуралних података, истицаьем снаге геста, линије, чисте 6oje а све у функции jaчања дејства слике и њене пиктуралне eнергије.

Светислав Шљукић je cвojy фигурацијску,,причу" у слици, поступно, складно и логично ослобађао од видљивог анегдотског caдpжaja преводећи je у аутентично ликовну творевину. Понајбољy могућност за такав сликарског исказ он je препознао у концепту тзв. асоцијативног nejзажа слике у kojoj joш увек nocтоји евокација на предео али у kojoj се, заправо, спроводе начела апстракције. Такође, ово сликарство je константно експресионистичког карактера. Oвaj уметник je вечито инсистирао на експресионизму као најадекватнијем "методу" сопственог деловања. Због тога Анастазија Вукотић луцидно запажа да Шљукић носи собом нешто од,,драме постојања свијета и природе" те у Нолдеовој изјави да„Свака 6oja скрива у себи cвojy душу коja ycpehyje, одбија или подстиче" она налази сличности са Шљукићевимставовима, пиктуралним набоjима, жељама и потребама; са његовим настојањима да управо експресирм 6oje искаже круцијаалну ликовну мисао...

Шљукић je данас сликар у зрелом стваралачком добу. У његовој слици та се зрелост манифесте као освојена могућност спонатног реагованэа и размахнутог гестуалног сликања. Taj спонтанитет му омогућава да сачува и дефинише свежину властитог доживљaja света али и засебну „свежину" и примарност света слике. Taj доживљaj je најчешће исказан као судбинска пиктурална рефлексија: од потентног експресивитета већ поменуте „драме света" па све до заносног лирског и помало распеваног поетског записа... У његовим апстракцијским сликама нећемо наћи детаљан опис његове доживљајности али ћемо , сасвим прецизно, ишчитавати његову узбуђеност и нњегово стање свести пред феноменима свакодневља. У nojeдиним сликама тaj апстракцијски склоп испуњен 6ojom, потезима, ритмом, често и (6ojeном) материјом, добија сугестивност ангажоване слике jep се уметников доживљaj изравно преноси на посматрача и његову перцепцијску свест. С друге стране, када je ангажованост као засебни концепцијски гест била истински потребна, Светислав Шљукић je веома ефикасно и ефектно реаговао: у com6opckoj Галереи Ликовне jeceHM, на jeдном од нај мериторнијих пунктова наше савремене уметности, он je априла 1999. године, поставио своjy jeдинy досадашњу инсталацију. Комбинација слике и просторних апликација била je усмерена ка осуди насиља и посвета миру... Тада je уметникова дискретна потреба да се експресионистичким сликарством утиче на свеет посматрача експлицитно постварена jeдним сасвим другачијим медијским концептом.

Шљукић je уметник уједначеног и перманентног paзвoja: његове првотне идеје успостављене непосредно после окончаньа Академије, током свих потоњих тридесет година развијана су интунитивно, али складно и разложно. Од експресионистичке фигурације, преко асоцијативне апстракције, Шљукић се нашао у окружју апстрактног експресионизма. Чини се да je у том свом зрелом добу овaj сликар изнашао нај адекватнији поступак за исказивање властите пластичке и поетске мисли. Било да се ради о цртежима, акварелима, малим или већим форматима oваj уметник једнаком тензијом радује и „освешћује" свог посматрача. Jep, преточени у ликовну структуру импулси савременог живљења досежу универзална значена и поруке.

У том смислу треба посебно истаћи један значајан Шљукићев рад. То je монументална мурална слика постављена на згради старе Скупштине Општине Bp6ac.У тoj слици уметник je на један збиран начин исказано одиста мноштво података. У локалном смислу на овоj слици jедноставног и уравнотежеиог али одиста занимqивог композициjског решења, симболичким jезиком сликарске апстракциjе, илустровано jе сво богатство воjвођанске оранице у чијем језгру тутњи некаква снажна и потмула тектоника. Хотимичним призивом (а не цитатом) Лубардиног концепта слике (асоцијативност, колорит, потоз, карактеристични опрани" плавкасти тон врлетних масива) Шљукић одаје почаст суживоту људи различитог завичаја и пореклу највеЪег броја Врбашана... Ова слика, својом кружном композиционом структуром заправо говори о специфичној егзистенцијалној дијалектици; говори о способности да се на један симболичан и аутентичен ликовно/пиктуралан начин предочи идеја о сталном егзистенцијалном
преплитању... То дело Светислава Шљукића се може сматрати једним од најлепших симбола града у којем овај уметник ради и ствара током протекле три деценије...

Ова изложба слика Светислава Шљукића је поставлена поводом значајног уметниковог јубилеја 30-те годишньице уметничког делованьа у Врбасу. Дакле,Шљукић се ту читаве три деценије доказивао као својеврсни мисионар ликовне уметности. Од 1979. године он делује као педагог, као руководилац галерије и приређивач бројних изложби, као организатор традиционалне манифестације великог угледа „ЈУ палете младих* као стваралац перманентног континуитета, као својеврсни спиритус мовенс ликовног живота у Врбасу... Током тог континуираног делованьа Светилсав Шљукић је заспужио бројне награде и признања вишеструки је лауреат за сликарство на традиционалним изложбама Ликовног салона у Врбасу (од 1981 до 2001), добитник је прве награде на изложби ликовних педагога Југославије (1884), прве награде на Пролетном ликовном салону Удружења ликовних уметника Врбаса (2003) а припало му је и једна од најугледнијих покрајинских награда културним посленицима Награда Искре културе Војводине за ликовну уметност (2005)... Због тога на Шљукићеву уметност и његово деловње и уметниковање треба гледати с посебним респектом и одиста дужним поштованьем.

Средином децембра, 2009.




http://svetislavsljukic.wordpress.com/