Крстивоје Илић

КРСТИВОЈЕ ИЛИЋ


Песник Крстивоје Илић рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска, 8. марта 1938. године, као последње, седмо дете родитеља Загорке и Милована. Мада је мајци био посебно наклоњен, песнички дар наследио је од оца.
Као дечак, био је немирног духа, склон маштаријама и сањарењу.
Основну школу је завршио у оближњем Драгињу. Као изразити таленат за фудбал, био је капитен школске селекције. Фудбал ће и касније играти, са пуно мајсторства, на чувеној шабачкој Дудари и у аматерским клубовима.
Почео је да пише песме у ВИИ разреду основне школе. Прве песме су му објављене у популарном дечјем листу Пионир.
Желео је да се упише у учитељску школу, али је то, за његове родитеље, био превелик терет. Тражили су за њега школу која се брже завршава и доводи до запослења, па се тако нашао у Трговачкој школи у Шапцу.
По завршетку средње школе и одслужења војног рока, постао је студент Више педагошке школе у Шапцу, где ће и дипломирати. Касније, студије књи-жевности је наставио на Филолошком факултету у Београду.
Тих година, упознао је Славку Ђаковић, потоњу професорку биологије, своју велику њубав, будућу супругу и стални извор поетских надахнућа. Та љубав и данас траје.
Крстивоје је веома плодан писац. Објавио је следеће књиге, углавном код најпознатијих издавача: Раздор у слуху руже (1973), Лабудови над Вила-Леском (1977), Јастреб на нишану (1980), Елегије из предграђа (1982), Коласте аздије (1985), Приговор орфеју (1987), Елегије из казамата (1989), Мале љубавне песме (1989), Јесењи предели (1990), Катрени о вину (1992), Пролеће у Драгињу (1994), Мишарске елегије (1995), Сазвежђе ариљског анђела (1996), Изабране и нове песме за одрасле (1996), Пролеће у Драгињу - изабране песме за децу (1997), Пелен и Мелема (1998), Сабор бесмртника (1996), драма Мишарска битка (2000), У судњи час (2001), Дечак из Вила-Леске - изабране љубавне песме за децу (2002), Елегије над горама и водама (2003), Порекло сонета (2006)...
Скоро све Илићеве књиге доживеле су по неколико издања.
Препевао је са немачког Хедерлинга, са руског Блока, и са македонског Павловског.
Често је превођен и награђиван. Од награда издвајамо Круну Деспота Стефана, за животно дело, а он сам с поносом истиче и Награду за културу "Жика Поповић", у Шапцу.
Од 1993, после 30 година проведених у Београду, изнова живи и ствара у Шапцу, као професионални писац.
Као песник, ушао је у најзначајније антологије, за одрасле и децу, у читанке и школску лектиру. Сврстао се у ред најбољих савременоих српског елегичара.
Дугогодишљи је члан Удружења књижевника Србије.
Још није рекао своју последњу реч.




На месту успомена - Крстивоје Илић
Пут симболичног назива „Кад све ово мине"

Бесконачна елегија о Животу... Пут кроз божанске пределе књижевног стваралаштва, једног од највећих живих српских песника, Крстивоја Илића, нашег суграђанина. У част песникових четрдесет пет година стварања

„Путовање" за поштовану и драгу господу свих узраста! Поклонике велике поезије! Љубитеље дивне музике! Поштоваоце финог говорења! По жељи самог слављеника, најпре пошта Богу Поезије, младом краљевићу Орфеју, који је творац првог песничког језика!

И разлили су се звуци љубавне мелодије, јер, „можда ће звезда која лута, прерасти у мали хор флаута!"... „Кад би ми само могла доћи, са неком сненом птицом ноћи!"... Усред позоришне таме, и прва љубав стала је у „мали рам, тежак можда један грам"...

А слушајући песникове стихове за најмлађе, стицао се утисак да је са нама још увек онај плавокоси дечак из Вила-Леске. Баш као у „Песми дечака Крстивоја", сина мајке Загорке и оца Милована.



„Памти детињство - оне часе,

над којим дуга надвила се.

У чудном луку, дивних боја:

ПЕСМА ДЕЧАКА КРСТИВОЈА.

Похвала небу, води, трави:

цветају плави заборави.

У врелом лету, врелог јула,

мирише башта твојих чула.

Као да негде, рука нека,

приноси чашу топлог млека!



Ритуалу прве љубави, и разигране љубавне лирике, пуне ведрих и нежних тонова, придодат је и један љубоморни сукоб на киши... Дивно сазвучје поезије и музике за децу, било би само сан и песника и водитеља, да све није величанственим композицијама довео до опојности угледни композитор, творац магијског звука, Будимир Гајић, а врхунским извођењем одушевио хор ВиВа, са диригентом Миленом Ђурковић Пантелић.

Несумњиво, оваквом утиску доприносило је, током целе вечери, и надахнуто говорење глумаца Шабачког позоришта - Зорана Карајића, Анете и ИванаТомашевића, Боривоја Божанића, Душка Стевановића, Петра Лазића, Младена Огњановића, Синише Максимовића, а уз свевремени Мишар и професора Добрила Аранитовића ( и цело вече „обојила" је сјајна организација Шабачког позоришта)...

На распеваној обали детињства, честитка за велико признање за стваралаштво за децу и омладину, „Златни кључић", Смедеревске песничке јесени...

И као на прелазу, из једне вечности у другу, „пут" је одвео у дубље и сложеније снове Илићеве поетике... Из тмине српске историје зачула се страшна јадиковка: „Кажи Боже, до спасења путе", али и вечна порука да „Само слога Србина спасава"...

У поезији Крстивоја Илића, не само епској, него и у интимној лирици, стално се провлачи једна драмска нит, тамног, и трагичног, скоро античког виђења живота и света. То јединство драме и поезије, на сцени је, маниром највећих глумаца приближио Младен Огњановић, улику Кулин Капетана, „Похвалом небу и месечини изнад Стамбола". Потом, „Вишњићева исповест" и Песма „Када Кулинова" испреплетани са „Задрхталим гудалом у руци" и композицијом „Мој попонче" у извођењу Хора „66.девојака", Мушког хора „Невен", солисте и диригента, професора Бранка Ђурковића.

Са епских ширина прешло се у лирске врхунце, где поезија Крстивоја Илића егзистира „над горама и водама", исписана у древним и строгим формама елегијских дистиха и сонета.



„Све овде вечно ћути, и ћути Бог у свему,

тишина прима у слух прастару анатему!

Некуд је утекла реч, клетва умрлог рода,

за којом анђео тужи изнад гора и вода!..."



Сетни звуци виолине, одвели су у предграђе. Јер, немогуће је замислити песников ранији живот у Београду, и широм света, без „Елегија из предграђа". Неке од њих, одавно су постале заједничке песме његових пријатеља, угледних српских песника, који их знају напамет, и често говоре по кафанама и свечаностима, и кад Крстивоје није присутан... И оживели су, песниковим стихом, и гласом глумаца, и Каменорезац Теофило и Просјак Саватије...

Пуноћа и мисаоност песникових стихова, али и моћ трансформације сјајних уметника, у истој вечери премостили су простор и време, од стамболских минарета, до стражиловских исповести, и љубавних успомена из Горње Поцерине... Мада ће све то ипак да мине, као у песниковом „Сонету праха"



„Ех, једном ће све то бити развејано,

са твојим прахом, изнад Вила-Леске:

кад дође време само смрти знано

и земни предели додирну небеске!..."





Песнику на дар „Подринске"

(песникове поетске и драмске текстове и сценарио, музику Будимира Гајића, режију и нарацију Зорана Карајића, програм „Кад све ово мине" из Шабачког позоришта на папир пренела Светлана Љубић)

_____________________________________________



Песникови најдражи гости: Јелена Јевтић, Драгана Протић и Маја Глишић



Драги песниче,

Примите овај симболични поклон од деце из основних школа из Драгиња и Брдарице. Желимо да Вам се захвалимо на позиву за ово славље, и да искористимо прилику да кажемо да смо поносни на то што потичемо из краја који је изнедрио Вас, и нашао места у Вашим песмама.

Желимо Вам још дуго здравља и живота, и још доста мука песничког стварања!



_______________________________________



Мишарска здравица Стевана Симића



Велики песниче,

Кад већ не можемо да ти дарујемо кућу, а уосталом, и шта ће ти, после онако раскошног стана који ти је град за све заслуге доделио, по старом српском обичају, донели смо ти погачу и вино. И да нам у здрављу дочекаш стоти јубилеј.



_____________________________________________________



Не могу да верујем да се овако нешто за живота песнику догађа. Стварно, ако сам ја заслужан за све ово, онда, могао сам умрети пре почетка ове вечери.



________________________________________





На месту успомена



Још тамо цветају багреми и зове,

и ниски ветрови таласају жита -

а Бог љубави наше псалме чита,

да старе молитве претвори у нове!



Још се песма звезда у тишину слива,

у ноћима ведрим, изнад наших тела:

твоја кожа светли, као свила бела,

и храни земљу врелом цвашћу ткива!



Ни снови се нису склонили у таму -

где мртве љубави у срушеном храму,

последње речи шаљу у слух света!



Мада за њих нико и не мари -

ни ми, чије су руке постали олтари,

а радост одавно - на крст разапета!

(из књиге нових сонета „Кад све ово мине")
____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Мало је то Крстивоје ставићемо ми тога да не буде баш толико оскудно....

Крстивоје Илић
април 26, 2009 — с953

крст-ил







ОПЕТ МЕ ИСПУЊАВА

ТВОЈ ДУХ БОЖЕ ЈЕСЕНИ

1.

Опет ме испуњава твој дух, Боже

јесени, и још сам у почетку.

Преда мном, као огромна постеља

испод света, лежи Бродарица, земља

Оца и Мајке. Осећам, све што нас

окружује, силази нам у чула.. Изнад предела,

који се одазива на покрет твоје

руке, раздвајају се плодови : Живот

и Смрт, у деоби, последњи пут

утољује своју глад. Јер, ускоро

ће снегови : биће ноћ дубља од

времена које те означава. Ко зна

да ли ће после да нас изнова буде

међу стварима и биљем. Па ипак,

у сенци ветра и змије, једно

стабло отвара нам криком сан небеса!

Ја стојим сам пред тобом, давно

изведен из тела, у осуди коју ми

звери влажне од киша :

уоколо пада ноћ, умире лишће свело.

2.

Јесен је овде једноставна, налик

добима која памти једино земља.

У октобру, кад сунце заснује

своје пијанство, спуштају се са

небеса међу нас старост и

заветрина. У спремиштима, жито

и вино, тајним превирањем

досежу клицу зачећа : то изазива

жене да показују у ноћи своја

нага тела Месецу. Људи су

сами, и љубавници њива : у

свакој бразди њихова мисао

свлачи будуће влати. На гробљима

испред споменика, седе мртваци,

проветравају свој празни предео.

Данима, нигде вука ни птице.

Све стоји заустављено у сну

злата и ветра, као да никад

неће ишчезнути тај мир у којем

дозрева крв у свакој стабљици

ране. Увече, при заласку сјајног

творца за брег, тамо према Влашићу

и Медведнику, при сваком покрету

завесе од запаљеног сребра, на

позорници векова, још се могу

видети крупна лица ратника са

Велбужда и Сувобора. Ја тад

напуштам дом, а мој велики пас,

своју верност приноси на небеса,

дугим и страшним урликом, који

после живи у мени, као бесмртна

реч, док се смањујем по великим

градовима, одвојен од тебе Боже

јесени, као од јела и пића,

пресвучен у чудовишну одежду, без

радости и вере, устрељен неком

бољком без порекла.

3.

Слушам : на њивама пуне се запреге;

у покрету се одмарају животиње и

младићи. У њима, као искрадена из

јата, румена птица пева благост и

сан. Гле, још једном, твоја јесен.

Лађе небеса отиснуте у светлост,

говоре како је над овим крајем твоја

рука сејача већ отворила зрневље

за сваки пољубац раоника. Колико

само векова тај покрет као муња

преноси грађу бића у сан материје!

Као да се из нас октида цвет жиле

што онако необјашњиво прима у

своју душу ветар : то се можда тако

једино и може зањихати одјек немих

ствари над површином твоје Земље,

над кором која нас толико призива

на покретање уста. О, зар може

једна тамна чврстина бити толико

слична хлебу! Али ја видим : већ

почиње ватра на врховима јасенова.

Шуме мојих стричева : Новака и

Драгутина, и Милана, и Луке, и моје,

све више прерастају у сенку мога

Оца Милована. Изгледа, мртвима ова

јесен само је чудни пропланак над

којим понекад могу спазити облике

деце и планина, у нестварном ходу.



. КРСТИВОЈЕ ИЛИЋ (1938). Песник. Књиге поезије : Раздор у слуху руже

(1973), Лабудови над Вила Леском (1977), Јастреб на нишану (1980), Елегије из

предграђа * ПЕСМА КАМЕНОРЕСЦУ ТЕОФИЛУ(1982), Коласте аздије (1985), Приговор Орфеју (1987), Мале
љубавне песме (1989), Јесењи предели (1990), Катрени о вину (1992)….

Елегије из

предграђа * ПЕСМА КАМЕНОРЕСЦУ ТЕОФИЛУ(1982)

Родила те црна Марија на дан светога Лазара
када су се Цигани враћали са пазара...

СОНЕТ СКЛАДА

Распоред дати свакој ствари,
порекло свакој птици, пчели,
и ноћи, која сном крвари,
и патњи, коју нисмо хтели!

И дати љубав, мирис, негу,
облику сваком што нас штити
од смрти – где се змије легу,
кад сиђе демон плаховити!

А затим када се све утиша,
склонити стрелца, циљ и нишан,
и наћи себи смер и стазу;

тамо, где нико није хтео,
да крене на пут: тешки вео,
припада земљи, а крв мразу!

Крстивоје Илић