Сиротињо и Богу си тешка !

Трагалац ::

Milan Vidojević:

MALI IM JE (PROSEK)



Zadnji dan januara bio je krajnji rok za dostavljanje imovinske karte članova srpske vlade i to je bio događaj koji su mediji očekivali s nestrpljenjem. Kao i svako drugo veliko iščekivanje i ovo se završilo razočarenjem. Nema ni jednog podatka koji bi bio senzacionalan, iz tablica se vidi da su ministri srpske vlade osrednjeg imovinskog stanja, takoreći tipičan srpski prosek.

Kako napisati tekst o nečemu što je prosek, koga to interesuje? Koga interesuje podatak da nijedan, i slovima nijedan, ministar nema nov automobil? Voze neke šklopocije stare deset godina (koje su zaradili kad im je išlo bolje?), brukaju i sebe i državu, to gledaju strani diplomatski predstavnici, šta će misliti o nama kad vide našu političku elitu u automobilima koji nemaju motore po evropskim standardima o emitovanju štetnih gasova? Hoće da nas vode u Evropu a prvi ne bi ušli u tim svojim krševima koji zagađuju atmosferu! Da ne govorimo da u tim automobilima voze svoju decu, ali to je već njihov problem. Šteta što svoj imovinski karton nije objavio ministar Milutin Mrkonjić pa da vidite šta je srpski dasa, vozi mercedesov džip, a ne škodu staru deset godina. Jedino me je malo razočarao kad je počeo da se izvinjava kao neka seka-persa novinaru kome je zveknuo šamar. Šta se, bre, izvinjavaš, ili biješ ili ne biješ. Udri i ćuti, a ne posle peziš u Medija centru, kao niste se razumeli, to nije bio šamar nego maženje (kakav si tek mrga kad ne maziš, to pokaži, bio bi predsednik vlade na prvim sledećim izborima). Ali to je za neki drugi tekst, a ne za ovaj o imovinskoj karti.




Polovina ministara su prave šonje, stanuju u ženinim stanovima. "Prizetko" u taštinom stanu.

Kako takav ministar može hrabro da se suoči sa nekim iz EU, NATO-a, SAD-a, MMF-a, i ostalim monstrumima svetske politike i brani interese Srbije, lupi ponekad šakom u sto, naoštri pogled, povisi glas (bar za pola oktave) i pokaže da je sagovornik koga morate da poštujete ako ne i da vam uliva strahopoštovanje. Prizetko koji uliva strahopoštovanje, to je contradictio in adjecto, to ne postoji. Osnovna karakteristika prizetka u srpskom narodu jeste da mora da bude manji od makovog zrna. Tek kad umru tašta i tast može da se uspravi, ako ga dotle nije stegao išijas.

Šta pokazuje ovaj nesrećni potez objavljivanja imovinske karte, koji je neko zamislio kao prašinu u oči polugladnom narodu. Da ćemo da poverujemo kako u našoj zemlji nema korupcije, iako po međunarodnim pokazateljima spadamo u vrh korumpiranih zemalja sveta? Ili se korumpiranost završava negde nisko, na nivou "kelnera i portira," kako to pokazuju popularne tv serije, a "korumpirani lik" je isključivo iskarikirana, groteskna budaletina koja se gađa padežima. Hrabri su naši pisci a još hrabriji je "javni servis".

Gledajući ovaj sumorni izveštaj počeo sam da razmišljam o dubljoj dimenziji ovih ministara-sirotana. Šta ako su oni zaista to što izveštaj pokazuje a ne licemeri tipični za jednu primitivnu političku sredinu kao što je Srbija. Za mene je to još depresivniji pokazatelj nego ovo populističko razgolićavanje nečije "imovinske karte." Ovo je ista vrsta one titoističke demagogije od pre četrdeset godina, čuvena akcija "imaš kuću, vrati stan." Ništa se tada nije postiglo, sem što je nekoliko privatnika, prvih hrabrih (ili ludih) začetnika privatne inicijative i preduzetništva izgubilo poneku vikendicu ili kućicu. Naravno da se niko nije usudio da pita kome pripadaju faraonske rezidencije predsednika države, ostrva, jahte, avioni (ne i kamioni), on je bio "narodni vođa" a toliko se žrtvovao za narod da nije primao platu, pa samim tim nije imao ni ušteđevinu.




I danas mi se povraća kad se setim te socijalne šizofrenije na koju je pristajao ceo narod. Zato bih voleo da danas bude drugačije. Želeo bih da ministri u mojoj zemlji budu uspešni i bogati ljudi koji su se obogatili radom i pameću, pa da budu uzor svima, a ne da budu neki marginalci, sitni igrači, politički poltroni koji su se sad dokopali vlasti. Takvi me plaše jer je jasno koliko su poniženja doživeli dok nisu došli na vlast. E, sad će da nam pokažu šta je vlast, sad će na naš račun i račun države da kompenziraju celokupnu svoju nesposobnost i promašenost. Opasnost je upravo u njihovom shvatanju šta je politika - laka lova za "konsalting" raznih oblika.

Razočaran sam i našim predsednikom. Za godinu dana nije uštedeo ni jedan evro - koliko je imao 2008. toliko je prijavio i 2009. Makar jedan evro da je dodao, pa bi mi imponovao kao neko ko radi, štedi i pomalo dodaje na ono što ima. Ovako, ne da neće sačuvati ušteđevinu, moraće da je okrnji, jer kad mu sudija za prekršaje odrapi kaznu zato što je nazdravio pobedi zemlje čiji je predsednik, ne znam kako će da plati kaznu sem da umanji ušteđevinu.

Voleo bih da se probudim jednog jutra, u nekoj utopističkoj zemlji, otvorim novine i pročitam naslov da vlada ne može da se formira jer niko ne želi mesto ministra, a da u isto vreme stotine kandidata konkuriše za mesto direktora firme kojoj je potreban sposoban, radan i uman lider. I da je jedini strah koji osećaju vezan za akciju "imaš ljubavnicu, vrati ženu." Ali kao i sve utopije ni ova se neće ostvariti. Jedini način da se spasem ovog političkog duhovnog terora ("ko o čemu, kurva o poštenju i vojska o skraćenju") je da prestanem da čitam novine.



Beograd, 08.02.2010.