Боривоје Ристановић

ОБЈАВЉУЈЕМ РАТ

"Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу; нијесам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине: И непријатељи човјеку (постаће) домаћи његови.
Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан. Који чува душу своју, изгубиће је; а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је."

Матеј, глава 10: 34-37





Објављујем рат.
На нашој страни смо МИ, на њиховој страни су ОНИ.

Ја сам своју поделу извршио. Не занимају ме више ни странке, ни коалиције, ни удружења, ни демократе, ни комунисти, ни националисти, ни монархисти, ни ови -исти, ни они -исти... Све је то звечка за будале, шљокице за мајмуне.


Постојимо МИ и постоје ОНИ.

ОНИ су они што подразумевају да им се клањамо, да их обожавамо, да им се дивимо, да их одобравамо, да немамо куд него да признамо да су незаменљиви, да су "крем", да су "елита" и да је нормално да због тога и не покушавамо да пробамо без њих и да се успротивимо.

ОНИ су ти који унапред за три генерације имају обезбеђена места на добрим положајима, који имају деде, очеве, стричеве, стрине, тетке, кумове, шураке тамо где треба и кад' треба и колико треба. Да, да, то су ОНИ што им само видиш руку иза затамњеног стакла, и ролекс на њој, када бацају ђубре док журе ка канцеларијама.

Док се МИ уздамо у наших десет прстију ОНИ тренирају само једну руку, леву и на капуту имају само један, десни џеп. То су ОНИ чија су деца увек у праву, и када пребију наше дете, и када пребију наставника а ако треба и на нас ће кренути јер нису учени о границама, о обзиру, о поштовању, о другом, о човеку...

Да, да, њихова деца још у обданишту имају спремну канцеларију, и фотељу, и шофера, и тетке, и ујаке, и кумове, и панорамски лифт, и подрум за не дај боже, па када крену у школу могу да лупају чврге директорима јер је то део обуке како треба са марвом и са стоком, са рајом, тј у будућности са нашом децом...


Mорам рећи да немам разумевања за њихову децу, и за мене њихова деца нису деца, и не занима ме то што нису крива јер су забога деца, и не, не, не желим ни да слушам те сплачине, не, њихова деца су ОНИ људи који ће се једнога дана односити према нашој деци као што се данас њихови родитељи односе према нама... ОНИ су ти који нам набијају осећај кривице јер смо сиротиња, а сиротиња смо, наравно, јер смо сви одреда килавци и лењивци.

А, и ОНИ и њихова деца су ОНИ који ниподаштавајући и исмевајући нашу децу усађују у наше потомство стид и од сопственог и од нашег, родитељског, кроз генерације изграђиваног морала.

Да, стид, моћно оружје, уче нас стиду према сопственој сиротињи, и према болести, и према старости, и према немоћи, и према малим грудима и великим стражњицама, и према од рада упрљаним рукама, и према поштењу, и према мирису штала и обора из којих им послужавнике пунимо, и према завичајном дијалекту, и према историји, и према тадицији, и према мајци, и оцу, и ђеду, и прађеду и наравно и увек и у свакој прилици према сопственом имену, вери и отаџбини јер знају да нам је још само то остало.

О, зар су тако моћни?
Јесу, о да, јесу, и свукуд их има, од врха до дна, своју наказну буразерску идеологију "у мене и сина за три века има" су до те мере раширили да имају клонове, имитаторе и обожаваоце у свим слојевима, протежу се ти љигави удови кроз народно месо и уздуж и попреко. А све од главе иде. А глава није велика, нити је претерано паметна, нити је у једној глави срца и храбрости било па нема ни у овој, ова глава је само услед историјског окоштавања чврсто срасла с раменима и треба је од рамена раставити. И што даље закотрљати. А та рамена, то су србске институције узурпиране од дна људског, муља и талога свих страначких и нестраначких боја и обележја. На та рамена, даће Бог, Срби ће поставити оно највредније што из свог бића могу да изнедре, ПРАВДУ СРБСКУ.

То су БИЛИ ОНИ, а ко смо то МИ?

МИ смо они поштени, они вредни и марљиви, они одговорни, они човекољубиви и родољубиви, они који се кроз живот управљају застарелим, ретроградним, средњевековним путоказима - моралним нормама и принципима, јер нашу децу учимо да не буду бахата, да поштују старије, да друге не треба кињити, малтретирати, ниподаштавати и исмевати, да треба и поделити па чак и све што имамо ако треба дати, да не треба присвајати туђе, да не треба лагати, да се треба уздати у своје способности и да се не треба лактати и грабити већ сарађивати и знање размењивати, поклањати...

МИ смо они који још увек верују у неку чудну љубав без секса, љубав према отаџбини.
МИ смо они мрачњаци који разговарају са споменицима - својим прецима не би ли добили мудру реч за наше потомке.
МИ смо они неспособњаковићи и млакоње који нису уграбили кад' су могли, који нису имали петљу да загризу, да, да загризу и откину комад туђе погаче.


Да Сораби, да Сорабијо моја, да Србадијо лепа, вредна и поштена, МИ смо ти који су гурнути у страну, које су својом бахатошћу "поклопили" а најрадије би нас и закопали негде дубоко само да им нисмо потребни као марва и вучна стока, као декор за друштвено уређење, као цвеће крај прилаза њиховим палатама које њихови керови, када иду у шетњу, запишавају... Ах, да, њихови керови недељно поједу меса колико просечно дете у нашој напаћеној Србији под зуб стави за годину дана.

Нема црвених, нема жутих, нема плавих, нема комуниста и нема монархиста, нема разноразних -иних и нема безбројних -иста, све је то илузија, опсена, колаж-слика коју су ОНИ оправили и ОНИ је одржавају и дотерују, нема Сораби поносити, родољубиви и истинољубиви, нема, само су ОНИ и само смо МИ, и ничег више нема...

ПУСТАРА

Летос, с рођаком стојим на узвишењу изнад куће наших предака. У једном тренутку, рођак ми каже:
- Видиш, ђед Јешо ми је прич'о да кад' је он био млад, обичајио је да се попне овде и викне неко србско име: Сиимооо, Лаазооо, Виидоојеее... Е тад' би му се двоје - троје а богме, понекада и читавих десеторо Лаза, Сима, Видоја, како - кад' позове, јавило са ееехехеееј...
А сад' рођаче, мо'ш звати читав боговетни дан, нико ти се неће одазвати, мој рођаче, нико, осим ових пустих брда...

Инатан, викнух и ја пар пута: Јеевреемеее, Оостоојааа, Спаасоојеее... Ама јок... Јеевреемеее Оостоојааа Спаасоојеееостооеевреееспааајееооеееаааееејеее... Само брда реско ал' беживотно одзвањаше као да дозиваше Србе тамо негде иза хоризонта да застану, да се врате...

Србија полако постаје пуста земља. Нестајемо. А поред тога што нестајемо дешава се и да се остатак хиљадугодишњег народа концентрише по градовима и већим местима стварајући илузију да нас "још има" и да се " множимо". Нажалост, све нас је мање. Између србских градова углавном је пустара. Сваким даном та пустара је све већа. Зашто Срби напустише своју земљу? Ил' можда је прецизније питање - ко отера Србе са собствене земље? Због чега? Коме то треба србска земља?

Појављују се гласови да се пољопривреда намерно уништава, систематски и плански. И ту се стаје, нико не каже јасно због чега би то неко радио. Да није због конкуренције? Можда делом, али у односу на много јаче и веће земље и пољопривреде Србија је зрно, једна бразда. Коме смета то зрно и та наша једна србска бразда? Не смета никоме. Ал' изгледа да треба некоме, и то не само србска бразда већ и бразде других народа. Потлачених народа, полуокупираних и окупираних народа, сатанизованих народа, и поред своје земље глађу уморених народа, народа у транзицији, "полудивљих" народа, словенских народа, православних народа, латиноамеричких народа, антиглобалистичких народа, слободољубивих народа...

А србску земљу, шуму и изворе ће за "ситне паре" узети неки "транснационални баја" или више њих. Ово је тек припрема. Треба прво србску земљу "ослободити " од Срба сељака а то се најбоље ради систематским "убијањем" било какве мотивације и перспективе у останку на селу и на земљи и систематским нечињењем... А када се народ "протера" у градове, због скупог градског живота а јефтине цене рада "примораће" се то избегло становништво на "добровољну" продају свог "парчета слободе"... "добровољну" у мери колико је и рад за ситне паре "добровољан", јер нико, Боже мој, не плаћа крупним...

Данас је цена земље ниска и биће још нижа, нико не купује... Ал' колико сутра, довешће ОНИ "спасиоца" или "спасиоце" који ће "нерадо пристати" да купе не сто хектара, већ десетине хиљада хектара, читава села и области... И "појешће" градови веома брзо тај "крупан новац" од продаје а плате ће остати исте и посла ће бити све мање... И понудиће нови власници посао на тој " бившој србској земљи " и куће за становање ће изнајмљивати и Срби ће се тада после дууугог лутања вратити на " своју земљу "... Као најамници и подстанари...

Еее, Србине...


Ко те то слага, Србине, да је боље поседовати "простор", ваздух у стамбеној згради него имати своје парче земље и кућу са све циглама у њој и црепом на њој... Ко те то превари, Србине, да оно што може и што ти се нуди у граду не можеш и никада нећеш имати на селу? Лажу, Србине... Како бре не може? Зар ти није нелогично да не може? Данас све може, Србине, и лет на Месец, и бунар на Марсу, и сателити, и мобилни, и интернет, и камере за надзор и праћење, и чипови и свемирски џипови... Ал' асфалт до села не може, ни учитељ не може, ни дом културе не може, ни водовод не може, еееј водовод, Србине, па твоји су преци, србска тикво, пре хиљаду година имали не водовод већ виновод од Велике Хоче до Призрена... Па зар није глобална мантра да је свеједно где си само ако си на интернету, Србине... Зар је тешко интернету до твог села па ти диже дупе и оде сам до њега?... Свеједно је ЊИМА Србине, свеједно где си, само да на селу, у свом дворишту и у својој њиви ниси... И уместо да човек уз развој механизације, инфраструктуре и поготово комуникација све више " у шуму и природу залази " не губећи везу са цивилизацијом, дешава се да се људи све више концентришу у појединим областима и поред силне комуникације губе везу и са природом и са другим човеком и са самим собом...

Зар мислиш, Србине, да ти мисле добро они који те маме у бетон, у смог, у дневно сивило и ноћне шљокице, у ресторане брзе - кусе хране, у испарчано небо и на наркобулеваре за твоју децу... Мислиш и ОНИ су ту, ако би теби што би себи? Мој Србине, а шта мислиш ко ће да срче ону изворску воду што си је у брду оставио, ко ће голим рукама да 'вата рибе у некада твом рибњаку, чија ће деца да скупљају плодове у некада твојој шуми и цвеће да беру на некада твојој ливади... ЊИХОВА, тврда главо, САМО ЊИХОВА... Када једном одеш, заувек си отишао, Србине...

И све ће постати неважно, дал' смо у јевропској унији ил' нисмо, дал' ћемо у НАТО ил' нећемо, дал' иде гас ил' не иде гас, ма све ће то бити бесмислено ако без земље останемо... Бити надничар, роб "на кредит", патолошки потрошач, плаћени војник и подстанар можеш бити било где на свету и дал' си то у "раземљеној" Србији ил' у јевропи ил' у некој светској вуко*ебини биће свеједно, Србине, и земљопоседнику а, у том случају, и теби...

С обзиром на све извеснији проблем несташице хране и пијаће воде у блиској будућности опстаће и развијати се не они који контролишу и поседују градове већ они који имају село, земљу и пијаћу воду... Е, зато су Срби (и не само Срби) добродошли у градовима, због тога се систематски уништава пољопривреда, због тога се напада и ниподаштава традиција јер је традиција србска највећим делом за село везана, због тога масовни стамбени кредити, због тога масовна станоградња, зато урбани медији и урбане вредности, због тога урбана " култура " постаје алфа и омега друштвеног живота, због тога инфраструктура, телефон, интернет углавном по градовима, због тога разноразни покрети за очување природе, и биљака, и животиња, и пацова, и акрепа, и свега и свачега, ал' само нема покрета за очување Србина - сељака, човека слободног на својој земљи и у складу са живим и неживим светом око себе, какав је био хиљадама година уназад...

'Ајде да се тргнемо, да размислимо. Може ли се какав план оправити, план за преживљавање (јер кад' човек 'ладне главе размисли - МИ смо на ивици опстанка), план за повратак на земљу, на село, план за препород? Јер ако се не препородимо прво ћемо скроз да се одродимо и на крају у бетону, челику, асфалту и смогу нестанемо...

Ако смо као народ од Бога и предака добили све и све успемо да проћердамо и изгубимо, е онда то не би била трагедија, не, то би био чист бес, безобразлук и најблаже речено, непоштовање и Бога и предака...

И треба рећи да србска земља није " само земља ", она је колевка, носилац, чувар србске душе, србског бића,.. Тако да ми нисмо наследили само " земљу као земљу ". Уз ту земљу и кроз ту земљу наследили смо традицију, начин живота, начин организовања рада, начин забаве, начин одмора, начин одевања и исхране, начин на који се смејамо, начин на који плачемо и начин на који под небесима стојимо, наследили смо ментални склоп, наследили Веру и наследили душу...

Нико нема право, ни појединац ни институције, да се у име инстант вредности, које данас јесу - сутра нису, одрекне живог " организма " оличеног у термину србство, слаганог хиљадама година камен на камен, зрно на зрно, бразду на бразду, реч на реч, мисао на мисао, стих на стих, спев на спев, вез на вез, молитву на молитву, месо на месо, кост на кост, крв на крв... Нико нема право да се одрекне ни колевке у којој је тај "организам" однегован, србске земље... Нико. Ни мишљу, ни речју, ни поступком. Првенствени наш задатак је да то "биће" развијамо и унапређено предамо потомцима. Нове вредности могу бити тек мисао, реч, парче меса уграђени у његов развој, никако замена или крајње исходиште...

Ако данашња "елита" не уме, није спремна, ил' из разноразних разлога неће, то није проблем - склоните се. Има ко хоће, ко може јер мора. Мора, да не бисмо нестали. Оправиће се нова елита ако је народ здрав и "нова кућа" ако је темељ добар. А србски темељ то и јесте.

Можемо јер морамо, да нас белосветске вране и гаврани не позобају и хијене душманске светом не разнесу...

О СТИДУ (или: Стидни језик и србске вашке)

Бејах пре пар година у Мачви. Случајем, нађох се у једном богатом мачванском селу, у сеоској кафани. Лето, вечерња спарина, јара ждије из земље к'о да се под њом ложи и уморни сељаци, наравно, право с њива нагрнули на ладно пиво и шприцер. Седим тако у ћошку, бистрим и слушам... А кренуо жесток разговор о политици, новцу, пољопривредним пословима и мукама, женама и ко зна чему још... У неки час, један бркајлија, онако простодушно, поче да износи своје муке - држава " дере ", препродавци уцењују, стисло па не можеш ни за порез и дажбине да прикупиш а камоли механизацију да одржаваш... Кад', наједном један сељак, црвен и спечен у лицу, загракта: " Е, која си ти овца, бре, и ти све то плаћаш и на време измирујеш? Па бре, и оном Босанцу си вратио паре, његовој деци јел' тако, а ниси мор'о, умро човек, ко би, бре, знао?... Који си ти, бре, папак! ". На то настави други: " Е, јес' вала цео брав, какав море папак!... Дао би им ја оно, знаш... Кол'ко су само они нас гулили и драли свих ових година!... ". " Е, Брко баш си овца... Е стварно... Ма иди... Брко, Бркооо, воле један!... " - зажагорише њих четворо, петоро за столом. А Брка се некако зајапурио, па скреће поглед а флашу пива примиче устима, па одмиче, па примиче, скањује се к'о да ће зејтин да пије и на крају једва изусти: " Ето, шта ћу, дугов'о сам... ".

Е, 'ебига...Човек се постидео. Да, да, постидео. Зато што је поштен, што је частан човек. Еј, бре! А колико је таквих бркајлија у овој кукавној земљи? Кад' ове силне агенције мере све и свашта јел' измери нека кол'ко ова земља броји постиђених? Да, постиђених... Ето, верујем ако ниш' друго, а оно од гејева их има више сигурно. Што значи да би могли да рачунају на један добар закон који би их заштитио. Могу ли? Еее, Србијо...

А, пре стотинак година, бил' би се мој ђед постидео на Бркином месту? Аха, како да не би, постидео би их шаком за врат... А што се ето, мој ђед не би постидео? Једноставно, људи у тој кафани би га гледали с поштовањем због свог поступка, док пет онаквих ништарија ниси могао да скупиш на једном месту у исто време све хајку да начиниш а камоли у комшилуку да ти џигљају. А да неко човеку пребаци поштење, па на то се ни највећа хуља не би усудила! И где је сад' оно и откуд сад' ово? Где нестаде таква врста људи? Па, ето, успели смо да их искоренимо, да их сатремо, као коров што се уништава. А очекујемо да нам буде добро?! Е па, не иде то тако...

Не верујем да је, тако кажу, нужно морало до тога да дође. Кажу друштвена условљеност, између осталог, иза које стоји индустријализација, миграције, мас-медији, глобализација... Па лепо, ако је нешто друштвено условљено може се и разусловити, исто тако друштвено. Могу бити проблем глобални фактори али не могу бити изговор да се овде и сада, у својој средини, у својој земљи, у својој култури нешто не учини и проба у другом правцу. Може се то. И имамо право на то.

За почетак, да кренемо од медија?Медији су, како коме, четврти, пети, шести члан породице, хтели ми то да признамо или не. И то веома некултуран, неваспитан, неморалан члан с убилачким и садистичким поривима. Члан који признаје само производ. А не може све бити производ. Не сме, бре, морал бити производ. Не сме. Јер, човек је сам по себи морал. То је суштина човекова. Трговина моралом је трговина људима, прецизније - трговина људским душама. Душама старих, младих, мушкараца, жена и оно најљигавије, најодвратније али и најлукавије - душама омладине и деце. То мора да престане.

Друштвени морал се мора преселити, као државни програм, у највише државне институције, мора се институционализовати и вратити медијима као " задат ". И обдаништима. И школама. Да, " задат ". И да, о да, знам да ће некоме засметати реч " задат ". Ал', осврните се, морал је и сада " задат ". " Задају " га јавни посленици, мас-медијске личности, политичари, народне певаљке, " тренуци истине " а првенствено сами мас-медији као феномен. С обзиром да тај морал није институционализован, сви они га " задају " зависно од устројства сопствене личности. А ко је, молићу лепо, њихова устројства личности прогласио некаквом моралном " мером "? А понашају се и све чине као да су баш они та " мера ".

Значи, морал мора бити институционализован и " задат " од највиших институција ове државе. А институције нису зграде, већ људи. Имамо ли ми људе око којих можемо постићи већину, сагласност да могу бити " морална мера " друштва јер свима нама представљају неоспорне моралне ауторитете? Верујем да имамо. А ко су? Па, хајде да их нађемо. А ако их немамо? Е, па онда као друштво не треба ни да постојимо.

Највећи проблем ове државе а и народа није економија, није ни одбрана, није ни корупција, нису ни којекакве интеграције. Највећи проблем целог народа је морал. Из морала све происходи, и одбрана земље, и борба против корупције, и економија, цело друштво се заснива на моралу, а ако њега нема - на неморалу. Нема ту пуно могућности. А ми за најбитнији, основни државни, друштвени, народни проблем немамо никакав програм. Па, какви смо ми то уопште људи? Треба нам државни програм моралног, културног, духовног препорода нације или нас неће ни бити, ни нас, ни наше деце, ни наших унука. Може се то. И имамо право на то.

Док свака нафљискана подрепњача с медија или којекаква увозно-извозна НВО баба буде имала прилику да задаје " меру " морала, морал ће и остати ту где јесте, под репом неке морално посрнуле НВО бабе.

А подсетићу.

Није морално лагати, па макар се и политиком бавили.
Није морално красти, па макар били на функцији која нам сама " намешта ".
Није морално продавати-распродавати оно што нисмо својим рукама оправили и стекли, па макар море никада не видели.
Није морално зло радити против рода свога, па макар га из дубине душе мрзели.
Није бре људи.
Није, па макар сваког дана слушао да јесте.
Није, па све да нареде.
Није, па и да бију.
Није, па и да убију.
Није, без знака узвика, спокојан кажем.

А стид је завладао Србијом. Србија се данас стиди и свог поштења, и племенитости, и части, и лепих манира, и свог родољубља, и предака, и потомака, и историје, и традиције, и шајкаче, и опанка, и оца, и мајке, и ђеда, и прађеда... Па, ето, постоје разне могућности, предлажем да се ми онда и не зовемо Србима. Него, Србине, не мораш више ни бити Србин, ето, од сад' ти буди Стидин а као народ можемо се звати Стидини, Стиди, Стидци, ето, Србине... А и сина не мораш више звати моје Србче већ моје - Стидче... А можеш му и тепати - Стидић, Стидак... А и држава нек' одсад' буде Стидија а и језик којим говоримо може се звати Стидски или Стидни језик...

Ал' има сад' ту један проблем. У вези оних вашију, знате већ... Да се ко не забуни? Па ето, да не би било забуне, од данас ћемо говорити уместо стидне ваши - србске ваши... Јер умро бих, Сораби, умро бих, да нас неко с вашкама помеша...