Кад се роде враћају у Капистрано

Кад се роде враћају у Капистрано


Неке давне 1971 , путујем возом према Сомбору Богојеву за Осјек где се чека преседање за Винковце а отатле брзим за Загреб .Воз који улази у станицу са три вагона и локомотивом, из ранијих периода заостао на локалним везама велике Чарнојевићеве равнице датира још негде између два светска рата.Светла у вагонима скоро до глава, допиру са стропа светиљке на гас.Гори лампа у њој гас...који је долазио из локомотиве. Дрвене клупе права идила мартирског путовања,као да је садиста конструктор за све мазохисте намењен вагон 3 класе. Шта је терћа класа ? Па кад као регрут путујете иде се нај јефтиниом солуцијом за " војне власти"а то је трећа класа,заоставштина нам старе труле Југославије коју узгред сви псују на глас ,а у себи моле се за спасење душе.

У возу жамор пијанаца и песма ,"Друже Тито ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо" која је количином попијене ракије бивала гласнија до Винковаца а после је утихнула и утонула у празне флаше на поду и изваљеним ликовима који спавају и не сањају како ће им бити када се пробуде делирични уз вику војне полиције ,која тражећи "вођу пута" и онај фамозни "жути коверат"у којем се налазе све клевете локалних заслужника ,клевете од Франца Јосефа све до данашњих дана о пореклу фамилија подобности и неподобности појединасца учешћа у Ноб-у учешћа у радним акцијама,да ли сте били Титов пионир ,омладинац,а нај важније члан Скоја ... јел ако све то нисте ,па чека вас пољска пешадија 24 месеца у нај мању руку негде у Ајдовшчини или Повардарју.
Само подобни могу у велике градове,бивају чак и питани где би нај радије,Ја сам дао тада један симпатичан одговор ,да избегнем летње врућине,Швајцарски алпи,али пошто је Локална Војна Личност била добре воље схватила је као шалу и тако ја, па за Загреб ,ни мање ни више код Генерала Бобетка у пету армију,коме сам касније чак и рапорт предао ,са чувеним завршним речима служимо народу на крају рапорта, после оцене генерала уз урнебесну дерњаву наравно ,на коју су се касније жалили сви из околних зграда Трешњевке, петицијом против глатог десетара који је растурио пургерски сан у свитању зоре над Кончарем...
И појмите как нас је усрал "Служимо народу" как бедасто и барбарски кај ?
Што је било и од команде пука "награђено" трајном забраном давања дужности на месту командира страже ,осим у временима не дај боже кад се креће у "љути бој".
Стрпљен спашен, тек је 71- пролеће и то са шаховницама на улицама и црним богињама за војску у касарни осим за патроле које су морале службено у град.А Савском се ређају Савке Дапчевићи Кучари ,Бобетковци виле Велебита и роје се ауслендери из свих крајева,нарочито Аустралије .Све се ори од песама Вукова од мог дома па до Мркопаља.Чак се чула и она "стара" о Јури и Бобану ,а пијанца којег смо предали командиру града на главном колодвору,који виче на сав глас ,сав обневидео од жује и домаће, за дом спремни дечки ...
Неки су тада у Београду и Загребу ликовали а неки се озбиљно забринули због одлазка на Хрватско приморје на дугогодишња летовања на неке од отока Раб или неки нови оток можда и Корчулу одакле се Савка и није требала мицати ,јел шта ће бодулка у пургерштини, нај вероватније је имала проблем са ауторитетом,и није могла поднети Тита изнад себе. А голи мислим на голи оток толико оголио да се на њега више не може. Јосип је то пролеће учинио невидљивим као магијом како је почело тако је и завршило сменом руководећих личности. Мени лично је било јако "жао", тек што сам успео предати рапорт лично генералу а њега однела бујица дешавања.Злокобан почетак за обоје,ваљало би ме поставити за предају јутарњих рапората да сам у својству тоталитарне државе која би већ "тајним оружјем" смицала непожељне без зрна барута или насиља .Чудно је то да после толико година од ослобођења, већ јели како за кога, да се баш из крајева одакле су БРОЗОВИ пореклом чује поновно звецкање оружјем и носталгична жудња за Павелићевим временима. Познатрим Јосипоовим речима из Сплита 72, чувајте братсво и јединство као зеницу ока свога,није више било места после догађаја 71.Лавина је почела којој је требало двадесет година да повуче за собом не само брдо већ цео свет.који се још касније 99 те сручио на нас ... и на стари Богојевски мост ...

Стари Богојевски мост је пред возом који се успиње према Осијеку ,уз страховит дим и киселкаст мирис у носу и укус у устима на сумпор уз варнице које су ношене ветром из Славоније допирали до нај мањих пора,као у паклу,путовање је остављало и физичког трага,осим класичне огарављености и опекотина ако сте били неопрезни и нагињали се кроз прозор... Тад још није била компонована песма Путуј Селма а ни" Дугме" није постојало, а када је коначно "отпевана" бивало ми је што шта јасније,зашто Селма не треба да се нагиње кроз прозор ,нарочито не када путује шовинистичким пругама, коинцидентно,можда и алузија из других времена,тек долазећих...
За време Титове Југославије а све до '99-те ,кад су Американци бомбардовали мост код Богојева био је неко Гордијево жељезничко чвориште, њиме се прелазило из Мађарске према Јадрану из Румуније према Запаној Европи из Србије према Хрватској Босни И чувеном Дравском магистралом до Загреба Вараждина Љубљане... А понекад причају људи њиме је прелазио и чувени оријент експрес познат нама једино по својој мистериозности из трилера кроз мрачни Балкан, никада стриктно утврђеним правцима...
Пространом равницом ритовима влажним од јутарње росе у свитање зоре над Дунавом стварајући прамочвару преко целог слива од Батине до Бачке Паланке све преко Вуковара Нуштара и коначно Винковаца ,где јењава рој комараца и нестаје боја жабокречине усахнули мирис сувих жаба у дрезги разбацаној по обалама остаје иза нас у мочварама... и тек је месец дана до доласка рода који су једини племенити становници тих крајева и које за разлику од нас жудно желе повратак баш у те ритове у те мочваре у токове из којих се чује расплинули дух Зилахијеве јунакиње како запомаже у води која је носи према Ђердапу и Црноморској делти где сви настрадали убијени утопљени у временима из тих крајева ,нађу своје коначиште до судњих дана.А било их је и до сада а биће их још колико ћу их и доживети и колико не знам ни сам, наслутити .

Захуктао се живот као локомотива тих давних седамдесетих и као кроз дим маглу кроз варнице. Возови сузамењени шинобусима,и видљиво голим оком цифре на времеплову мог бивствовања одједном показиваху новембар 1991 Сремска Митровица стара касарна на пичковцу између Митровице и Лаћарка са познатим водоторњем и регрутацијом неких чедтрдесетак хиљада је управо била у току.
Гледам се у огледалу иста униформа исте ознаке све је исто само још који месец и двадесетогодишњица скидања те исте униформе у Загребу где сам се Титу заклео да ћу бранити земљу и свој живот за њу дати ако буде потребе... А Њега више година већ нема,сад га је после серије лоших државника коначно наследио Милошевић који води ово чудо од рата, без главе и ноге рата који нити је организован како треба нити се води неким смисленим токовима и ударима, као да се жели изгубити намерно место да се изврше напади и дође до Загреба и Нове Горице а после на море.Војска жали што је морала напустити благостање цивилства и отићи у рат ,а друга страна је слаба толико да је чак и провидно и јасно да ни Слоба не жели победу над Хрватима као да се уплашио Велике Србије и отеже да би остало и хрватској територија. Није ником јасно зашто се не извлачи ново оружје из арсенала и зашто се не иде у коначни обрачун са непријатељем из јучерашњег братства и јединства , зашто се чека... А чекало се пре дуго.
Од Опатоваца Дунавом узводно иза себе на коти одакле се Вуковар видео са десне а Винковци Нуштар са леве у зони гађања .Видео се и Дунав и чули се нови крици из таме токовима према Црном мору где су нови лешеви плутали и заустаљала их само решетка Ђердапске Хидроелектране одакле су вађени сваки дан .
Већ има неколико месеци како су роде напустиле ритове у горњим токовима дунава и некако је пусто без њих. Никако да их видим у живо у сезонама на овим територијама. Ко зна можда време носи нову могућност виђења у новим месецима када се роде поново врате у "Капистрано".