РТС-овско бацање прашине у (србске) очи

РТС-овско бацање прашине у (србске) очи
13. 09. 2012 23:14 | Весна Веизовић
24


Весна Веизовић

Пре двадесет година Радио Телевизија Београд je објавила филм направљен од аутентичних тонских и видео записа, у којима су главни актери хрватски политичари тада владајућих странака. Од прављена чисте велике Хрватске (чисте од Срба) до планова наоружања и предочавања доказа како је Хрватска добављала оружје из Мађарске и спискова за ликвидацију појединих Срба, до на крају свих Срба , главну ролу преузео је Мартин Шпегељ, тако је и филм понео његово име – филм Шпегељ.

Филм који обилује доказима какве ниједна одбрана не би могла оборити, да је дошло до суђења, је био и остао само филм. А његове речи су можда остале у мислима по неке преживеле жртве или оног ко је остао без својих најмилијих, а Мартин Шпегељ је након пензионисања 2001-ве године издао и своју биографију, након чега је и преминуо у дубокој старости на слободи.

Неке од речи које су Србе у Србији а и у осталим сада већ окупираним деловима оставиле без даха, a које je изговарао тадашњи министар одбране Хрватске, први комадант хрватске војске, бивши генерал ЈНА Мартин Шпегељ, између осталог биле су :

„Што се тиче караула..кад буде разоружавање караула, иће се на разоружавање свих којих има. Али оставити Албанцима по пет метака у пушци. А ове друге затворити у подрум и давати храну и воду. Ако то буде трајало пар дана… А, ово ако до нечега дође онда само дај директиву свим својима које познајеш – убијати екстреме. На лицу мјеста! На улици, у сред круга касарне, било где другде, само пиштољ и у стомак… То неће бити рат, то ће бити грађански рат у коме нема милости ни према коме. Ни према жени, ни према дјеци. У стан, једноставно – бомбе у породични стан.“

Но, тај први шок је нестао у грађанском рату који је затим настао и у ком је главну кривицу по апсолутном нерелевантном мишљењу међународне заједнице понео Српски народ. И поред бројних доказа да је управо западна служба та која је индиректно била саучесник у том грађанском рату, што се између осталог и у снимку помиње:

„А Книн ћемо решити на тај начин што ћемо покасапити. У то имамо и међународно признање за то, онда ћемо их покасапити. Поготово сад кад је и ова курва победио у Србији, Милошевић. Сад нам Американци, други дан од кад је он победио, понудили сву помоћ. А до тада су све шпекулисали.. Би, не би. Кажу сад овако, хиљаду комада транспортера оклопних, оваквих, онаквих аутомобила.. Шта ја знам .. За сто тисућа војника комплетно наоружање бесплатно.“

Међутим и након завршетка рата, поменути политичари су остали на својим функцијама, а међународна заједница остала да решава даља питања проблема Србије.

Тада 1991.године, сврха приказивања овог филма није било разоткривање истине, већ почетак бацања медијске прашине у очи народу. Да је био неки други повод, главни актер овог филма са свим осталим учесницима (а треба напоменути да ово није јединствен случај нити докуменовани запис) би био оптужен за изазивање ратног стања и геноцида.

Данас имамо један сличан пример. Наиме пре само неколико дана РТС (просто за неповеровати), након одбијања да пусти филм о Јасеновцу, дајући неко бизарно објашњење, премијерно пушта филм о исказу заштићеног сведока у случају трговине органима. Језива исповест бившег припадника „Ослободилачке Војске Косова“ у служби Хашима Тачија, испричао је свој први сусрет са једном од српских жртава. Такву исповест је једноставно немогуће послушати и остати равнодушан, још знајући да су жртве биле управо Срби сваком је остао тежак утисак у грудима.

Родбина и пријатељи несталих, који се негде у дубини душе надају да су њихови најмилији можда ипак успели да се спасу, опет су по ко зна који пут преживљавали своје најгоре кошмаре који су се остварили. Слушајући опис „првог пута“ заштићеног сведока, само сам замишљала очај тог јадника суоченог са смрћу, неспособног да се одупре монтрумима који му „на живо“ секу и ваде органе пред очима. Жалосно је међутим што су они и још једном убијени, што су они до те мере омаловажени да су постали само прашина која се баца у очи српском народу од странке политичара.

И први пример и други пример и још много других случајева је било где наша власт по други пут убија своје жртве. Најскорији је свакако аеромитинг у Батајници, где су гости били НАТО војници којима је бивши министар упорно покушавао да приступи са оно мало српских војника што је остало. Зар нам треба филм о злочинима који су се десили 1999.године од стране НАТО пакта, да бисмо потврдили њихове злочине над нама.

Узимам све ово као пример за достојан аргумент лицемерја наше власти – садашње власти. И разлога зашто је овај пут нешто свето као српске жртве које су изгубиле живот на најбруталнији могући начин, искоришћено да се скрене пажња са оног актуелног, са теме у којој ће бити још једно жариште нових жртава а које управо захваљујући онима који то скривају под завесу неће више бити под нашом заштитом.

Пре неколико дана чули смо изјаву Мартина Шулца који јасно и без икаквих метафора рекао да Србија мора да призна Косово:

„Однос Србије и Косова и миран развој тог односа мора да се заврши, по нашем мишљењу, на крају пута, међусобним признањем.“

Након убеђивања наших политичара, добро поучених од претходне власти, да ми то нисмо добро чули, па нисмо добро разумели, зар ви верујете својим ушима и очима или нама. Почело је правдање Шулца, те није он то тако мислио , док све није дошло на ниво буквално прављења будала од свих нас када су изјавили: Ма ко је Мартин Шулц да може тако нешто да каже?!

Но, Шулц који је „само“ председник Европског парламента, није једини ни први који је дао ту изјаву, пре њега чули смо то и од Хилари Клинтон, Јелка Кацина, Кетрин Ештон, Волфрама Маса, па отприлике од свих оних који су главни планери наше унутарње и спољне политике. Нисмо ми ни њих вероватно добро разумели, али ето шта је ту је.

Сада смо дошло до тога да садашња власт седи за истим столом са монструмима из првог случаја, шиптарским ектремистима илити ОВК, док нас надзиру они који су наоружавали творце велике Хрватске из првог случаја и који су над нама починили злочин против човечности гађајући нас НАТО бомбама, да за тим столом наша власт разматра о предаји наше територије онима који су нас убијали уз помоћ оних који нам кроје политику.

И на све то, као да је мало, добијало представнице хелсиншког одбора за мржњу према Србима Соњу Бисерко и незаобилазну мирођију у свакој чорби Наташу Кандић да се подсмевају тим жртвама и оду да у име ко зна кога агитују за што брже признање Косова.

Питање је каква је то власт дозволила оваквим персонама, да их превазилазе у свом том ниподаштавњу људских жртви и уопште због чега је једна Соња Бисерко на челу председнице хелсиншког одбора за људска права у Србији, када је њена функција еквавилента Хашиму Тачију, стим што њу још нико није видео са ножем, но не треба сумњати да иза себе има доста српских жртви ако не од ножа а оно од змијског отрова.

Ту долазимо и до трећег случаја , чији су актери опет власт и једне међу главнима управо две поменуте „комунистичке бабе“. Случај Сребреница!

Једини и први случај у нашем окружењу који је „решен“ наравно у корист свих несрпских „жртава“ и који је одјекнувши у целом свету као бомба све нас Србе претворио у ратне злочинце а случај „Сребреница“ постао синоним за геноцид у целом свету, бацајући управо из оног РТС-а и свих НВО, од жена у црном до Хелсиншког одбора, сенку на све српске жртве којих као да није ни било.

И управо те особе које су издејствовале, наравно добро плаћене управо од међународне заједнице и својих западних налогодаваца, да нас цео свет види као геноцидан монструозан народ, сада када је дошло време поменути српске жртве усуђују се да одлазе на ноге онима којима је тело крваво од српске крви да честитају на успешном отимању српске земље и да се непризнавајући српске жртве без трунке срама пљуну на њих.

На који начин ће сада власт да реагује? Хоће ли се придружити „својим девојкама“ или ће смоћи снаге да покрене потупак против њих због позивања на рушење уставног поретка и пљувања по српским жртвама?