Kako stići od kurira do direktora

Vesna Veizović – Kako stići od kurira do direktora



Nije skandal to što „Gigant hrvatskog novinarstva“ nije pustio na svom Javnom Servisu film o Jasenovcu, već je daleko veći skandal to što je upravo Aleksandar Tijanić direktor tog istog Javnog servisa Srbije.

„Bio sam najbolje plaćen hrvatski novinar. Pisao sam za pet hrvatskih novina. Pisao sam za jednu slovenačku, pisao sam za dve bosanske.“ Izjava čuvenog hrvatskog kolumniste , obožavaoca Josipa Broza, komuniste, socijaliste, demokrate , čoveka za koga su svojevremeno govorili da kad krene na posao ponese vazelin da bi lakše svoju veliku glavu mogao da uvuče na neka tamna mesta visokim političarima i moćnicima preko kojih je godinama gradio svoju karijeru – Aleksandra – Saše Tijanića.

Spletom okolnosti rođen u Podujevu, od majke Crnogorke iz Lijeve Rijeke ( rodnog mesta i oca Slobodana Miloševića). Osnovnu školu završava u Đakovici, gimnaziju u Prištini i upisuje fakultet političkih nauka koji nikad nije uspeo da završi. Iako je u životu apsolvirao politiku , prolazeći kroz sve političke partije koje su bile na vlasti kao nevidljivi član, ali iskreni simpatizer i idealista.

Prvo i jedino zabeleženo partijsko angažovanje, čijim idealima je i dan danas veran ( verovatno zato što su i dan danas na vlasti ), jeste kao predsednik Akcione konferencije Saveza komunista u kući Politika.

Sa mesta kurira u Politici koje mu je bilo prvo radno mesto, vrlo brzo je uznapredovao do uredničkog mesta u NIN-u. Za vreme glavnog uredničkog mesta u Intervju-u, a i dosta kasnije brojnu publiku je osvojio u „lijepoj našoj“ pišuću za „Slobodnu Dalmaciju“, „Start“, „Borbu“, „ Oslobođenje“ . Upravo u to vreme od poznatog jugoslovenskog novinara Gorana Milića je dobio i čuveni nadimak „Gigant hrvatskog novinarstva“.

Svog voljenog predsednika, najvećeg sina svih naroda i narodnosti, Josipa Broza branio je od raznih napada čak i posle smrti, čak i od njegovih najužih. Pa je tako u zanosu veličanja jednom prilikom napisao sledeće:

„Čak i legende greše, tako je prošlog meseca, Miša Broz rekao da je njegov otac, poput drugih ljudi, mnoge stvari uradio dobro, ali je ponegde i grešio. Takva ocena za sada ostaje u krugu porodice, ali se njoj može pridodati definicija da se genijalnost vođe vidi u sposobnosti da za sobom ostavi situaciju koja uliva poverenje ljudima – jer je situacija takva da se neminovno nameće zdravom razumu, te će ljudi i bez njegove genijalnosti moći uspešno da se nose sa njom.“

( Slobodna Dalmacija , 1986 )

I možda najbolji citat koji oslikava njegovu opčinjenost Josipom Brozom pretvarajući ga u Ničeovog natčoveka :

„Sve ovo napominjem samo sa jednim ciljem; za mene, a pretpostavljam i većinu moje generacije rođene pedesetih godina, Josip Broz nikada neće biti običan čovek, ma koliko velika bila zbrka njegovih „običnih gestova“.

( Slobodna Dalmacija, 1986 )

Jedan veliki deo svog života Tijanić je proveo šireći veliki mit o Brozu, veličajući ga u stilu Zaratustre koji se obraća malim ljudima, najviše sluha o njegovom natčoveku je imala publika u Hrvatskoj , pa je tako „Slobodna Dalmacija „ bila ispunjena brojnim naslovima koje je ovaj šaman komunizma iz daha pisao .

No, kako se vreme komunizma polako pretapalo u socijalizam , tako je i Tijanić prestao veličati već odavno mrtvog Broza. Da li iz straha ili gledajući u svojim pisanim delima novog Ćopića, jedno vreme je pisao pod imenom Ratko Rodić. Tada, još 1987. Je već veličao svog budućeg predsednika. No ipak vrata koja su mu otvorila put u visoko društvo socijalizma i prijateljstvo sa ženskim članom bračnog para Milošević – Marković, jeste intervju sa Mirom Marković.