На сваки начин под "кожу" лаковерном народу

У издању „Вечерњих новости“ од четвртка, 10. децембра, осванула је прича протосинђела Методија који је готово две године провео уз узглавље покојног патријарха Павла. Најзанимљивији делови ове исповести тичу се председника Бориса Тадића...

Према Методијевим речима, живот са патријархом одвијао се брзином два-три километра на сат. Мирно, спокојно.

- А од тренутка његовог упокојења, све је кренуло страховитом брзином. Све се дешавало као да је тако било планирано, а никад о томе нико није ни говорио, ни мислио. Само сат-сат и по после упокојења стигао је председник Тадић. Имам утисак да је патријарх посебан однос имао управо са Тадићем. Он је често долазио и никад се није знало кад ће то да буде, јер се није најављивао. И кад патријарх није говорио, председник Тадић је имао потребу да седи поред њега и да ћути. Кад уђе, као да не уме да изађе. Седео је буквално као хипнотисан. Сећам се да је једног дана остао баш доста дуго. Његова се пратња узнемирила, јер је имао испланираних обавеза. После извесног времена, отац Давид му каже да је патријарх уморан и да га из столице треба преместити на кревет. А, он најједноставније: „Могу ли вам нешто помоћи? Молим Вас, немојте мислити да ми је тешко. За мене би била част да му помогнем.“ Пустимо га још мало да буде поред патријарха, неких пола сата. Атмосфера напета. На крају није нам ништа друго преостало - услишили смо Тадићеву молбу и нас двојица заједно пренесемо Његову светост у кревет. Председник се озарио као мало дете. Пошао је срећан. Имао је неку потребу да помогне.

И тог дана кад се патријарх упокојио, кад је стигао само је рекао: „Шта ћу ја сад? На кога ћу се ослонити?“ Имао је неку посебну потребу да долази и имао је неку посебну везу са њим