РЕСТИТУЦИЈА НАСТАВАК ПЉАЧКЕ

РЕСТИТУЦИЈА НАСТАВАК ПЉАЧКЕ


Комунистички систем опљачкао је целокупну имовину Краљевине Југославије, како државе тако и грађана, под називом “експропријација експропријатора”. Време је показало да је то све била лаж и обмана народа и најобичнија пљачка ради личног богаћења.

Године 2000-те досло је до, наводне, промене политичког система. Испоставило се, међутим, да се комунистичка партија распарчала на неколико других партија, док су руководећи кадрови у њима постали стари комунисти или њихова деца.

У тој новој власти продужена је пљачка која се протегла све до данашњих дана. То је рађено много горе него што је то радио комунистички систем, који је то чинио у име државних интереса, док је нова власт распродавала имовину да би и државну и некадашњу приватну својину задржала за себе, а остварена финансијска средства опљачкала или покрила вец опљачкан новац.

У конкретном слуцају ради се о врло тешком криминалу са примесама међународног криминала, а који се огледа се у следећем:

Продавана је и отуђивана имовина која је физички постојала и која није могла бити отуђена са обзиром да се од првог дана поставио захтев за повраћај имовине старим власницима. Власт је лагала народ и одуговлачила са законом све док и последњу имовину ранијих власника није продала, а све у намери да би се по доношењу закона показало немогућим и неизводљивим враћање конкретних некретнина са објашњенем да су нови власници укњижени и у поседу на предметним имовинама. У таквом случају, једино обештећење старих власника могуће би било кроз давање безвредних папира-обвезница, који би кроз разне државне (домаце и стране) инфлације, требало да буду обезвређене, а народ, наводно, обештецен нечим сто је у самом старту осуђено да изгуби вредност и по свом доспећу не вреди ништа.

У оваквој радњи државне власти, од 2000-те године па до данас, а нароцито од стране одговорних лица, министра финансија, председника владе, одговорних министара, па чак и чланова парламента, почињени су најтежи облици кривичних дела пљачке несразмерне вредности у корист било појединца или државе, јер закон не прави разлику у чију је корист пљачка почињена. На међународном плану, нарочито су интересантне државе као што су Грцка, Кипар, а делимицно и Италија и Аустрија, које су или активно учествовале у овој пљачки, купујуци покрађено, а знајући да држава продаје оно што јој не припада или индиректно, сакривајући новац који је пристизао од ових криминалних радњи.

Са напред изнетим образложењем, проширеним доказима и материјалима који постоје у међународним полицијским службама и другим органима и организацијама, требало би под хитно урадити следеће:

1. Одмах и у најкраћем року обратити се Европској Унији са захтевом да прекине сваку сарадњу са Србијом у продужетку ове пљацке, како и све земље ЕУ не би биле сматране помагацима у овој пљачки, доводећи себе у ситуацију да се и против одговорних лица у ЕУ подносе кривичне пријаве као саизврсиоца кривичних дела.

2. Упутити захтев Генералном секретару ОУН-а са истим текстом и захтевати од њега да предузме хитне мере против Србије, предложи суспензију Србије из ОУН-а и, евентуално, потпуно искљуцење из ОУН-а.

3. Обавестити ОЕБС о свему напред наведеном, захтевати да од Србије тражи да делује у складу са повељом ОУН-а и предложити да због најфлагрантнијих крсења људских права Србија буде искљуцена из ове организације. Такође обавестити ОЕБС да на њима стоји обавеза да обавести ОУН о насталој ситуацији и затражи хитну одлуку ове организације поводом предлога за стављање Србије под протекторат због криминалних влада у земљи и криминалне делатности уперене против сопственог народа и саме државе Србије.

4. Захтевати од ОЕБС-а да прекине сваки даљи контакт са Србијом и да представницима Србије забрани улазак у земље ОЕБС-а, ЕУ и ОУН.

5. Захтевати од српских институција да направе комплетан списак свих министара и одговорних лица који од 2000-те године до данас нису ништа предузели по питању реституције и поштеног разрешења враћања отете имовине, чиме су постали саизврсиоци у овој мега пљачки. По добијању имена ових лица, поднети кривичне пријаве против истих код одговарајућих кривичних органа Србије, а о томе обавестити све напред наведене међународне органе и државе-чланице..

6. Одмах и у најкраћем року обавестити ММФ са постављеним захтевом да се са Србијом обустави свака будућа комуникација и сарадња у погледу давања кредита или бесповратне помоћи, јер у слуцају да се то не уцини, и ова организација це се сматрати сауцесником у пљачки. У истом допису предочити им да свака друга, поштена, влада која једног дана дође на власт у Србији имала би право да одбије плаћање дугова и обавеза према ММФ-у због сарадње са властима које су пљачкале сопствени народ.

7. Хитно обавестити Савет Европе о постојећој ситуацији и захтевати да све државе, индивидуално, провере како су фирме и приватна лица из њигових земаља куповале непокретности, фирме и разне друге објекте у Србији, а евентуално и на Балкану. Ово зато што су, у највецем делу ових трансакција, вршене незаконите радње, а страна предузећа су деловала несавесно и противно законима и правилима како својих тако и земаља домаћина, јер им је свима било познато да је имовина коју купују опљачкана, а они су и даље учествовали у трансакцијама и успешно их окончавали.