Прилози за биографију

Прилози за биографију
једног монструма

Три протекле деценије српског суноврата вуку своје корене из фаталног 1. децембра 1918, али димензије тог суноврата плод су политичке рафини- раности Јосипа Броза. Достојна је његовог лика и дела српска власт која прихвата хипотеку Сребренице, легализује Еулекс, статутарно утире пут отцепљењу Војводине, испоручује оптуженике Хагу, растура војску и Академију, болоњизује Универзитет, подстиче раскол у Цркви, а земљу и све шта још вреди у њој распродаје странцима или отима за себе. Није ни чудо да му на наводном гробу још стражаре српски војници, а цвеће полажу српски поли- тичари. Мајсторски је обавио посао.

Пише: др СРЂА ТРИФКОВИЋ


Три протекле деценије српског суноврата вуку своје корене из фаталног 1. децембра 1918, али димензије тог суноврата плод су политичке рафинираности Јосипа Броза. Достојна је његовог лика и дела српска власт која прихвата хипотеку Сребренице, легализује Еулекс, статутарно утире пут отцепљењу Војводине, испоручује оптуже- нике Хагу, растура војску и Академију, болоњизује Универзитет, подстиче раскол у Цркви, а земљу и све шта још вреди у њој распродаје странцима или отима за себе. Није ни чудо да му на наводном гробу још стражаре српски војници, а цвеће полажу српски политичари. Мајсторски је обавио посао.

Да почено са оним шта не знамо. Три деценије после 4. маја 1980, званичног датума његове смрти, не знамо ко је био човек који је претходних 35 година владао Југославијом. Невероватно али истинито: Срби су у међувремену овладали твитером и фејсбујком, знају шта Џенифер Анистон ручава и кога Јелена Карлеуша вечерава, али не знају ко им је био господар живота и смрти толике године, ко им је од јула 1941. па до свог последњег часа тако мајсторски кројио капу да им је сада и жива глава под знаком питања.
Скоро је сигурно барем једно: да се под именом Јосипа Броза није крио сељачки син из Кумровца који је волео да се санка у дрвеном кориту и који је гладну браћу и сестре нахранио свињском главом са тавана. Постоје разне теорије о пореклу Титовом, али ниједна није документована. Тврди се, тако, да је по рођењу био Јеврејин, Пољак, Немац, Украјинац, или нека комбинација наведених народа. Као завичај углавном му се приписује Галиција, Буковина, Подолија, Волинија или нека околна забит североисточног руба хабзбуршке монархије. По друштвеном пореклу тврди се да је био средњи или крупни буржуј, ситни шлахтић или пак ванбрачни син високог племића. Његов изразито малограђански укус, видљив у кичерајским униформама и брилијантима, фарбаној коси и пудлама, указује међутим на скромно порекло и типично аустроугарске клајнбиргерлих естетске узоре. Један истински господин гадио би се свих тих еполета, дебелих кубанских цигара и прстења. На клавиру јесте умео да дилетантски изведе пар тактова једне мазурке, али само су неуки у томе видели мистериозни одраз високог порекла.
Вероисповести је, кажу, био хебрејске или католичке, а мајсторства слободнозидарског по шкотском, а можда и по гранд-оријентском обреду. Не знамо ни да ли је, када и како извршена замена „правог“ Тита овим чудом што је немачки и руски говорило течније од свог наводно матерњег језика. Неки тврде да је дублер убачен у Шпанији 1936, други веле у Паризу 1937, трећи у Москви 1938. Има теоретичара завере који тврде да је замена била вишеструка, последњи пут у Риму у лето 1944. Мистерију продубљује и недоступност његовог руског досијеа, чак четврт века од Горбачовљеве „гласности“.
Већ годинама ова мистерија једна је од омиљених тема на српским славама и поселима. Што је мање доказа за неку теорију, то је њени поборници жустрије заступају. С друге стране, пак, професионални српски историчари Тита упорно и необјашњиво избегавају. Од њих смо више сазнали протеклих деценија о интимном животу краљице Драге него о лику и делу главног господара српске судбине 20. века. Невероватно, али истинито: Дедијерови „Прилози“ из 1953, партијски правоверни и стога пуни лажи и обмана, још увек представљају једину свеобухватну Титову „биографију“ на српском језику. Озбиљни народи такву индолентност себи не допуштају.
На основу расположивих сведочанстава и докумената можемо са сигурношћу закључити да је од устоличења „друга Валтера“ на челу КПЈ јануара 1938. у Паризу па до смрти „друга Тита“ почетком 1980. реч о истој особи. Ма ко Тито заиста био по пореклу, извори не остављају места сумњи шта је тај човек био по вокацији и карактеру.
Преживети Стаљинове чистке током „јежовшчине“ изискивало је успешно утркивање са другима у потказивању наводних троцкиста, левих и десних франционаша, агената фашизма или империјализма. Остати на крају као једини преживели руководилац КПЈ у параноидном паклу Москве тог времена само по себи одражава мрачни карактер Титов. Само један бескрупулозни потказивач могао је да се жив и здрав провуче кроз сито и решето система оличеног у Гулагу и Лубјанки.
Маја 1941. Тито неометано путује из Загреба за Земун и Београд, по тврдњама неких сведока уз знање и са одобрењем новоустоличених усташких власти. Са Павелићевог становишта, било је савршено логично пропустити Тита за Србију. Тај је потез имао исти циљ као и кајзерово пропуштање Владимира Илича Лењина да преко Немачке путује за Финску и Русију у лето 1917, уочи бољшевичке револуције: дух је пуштен из боце, да непријатељу дође главе.
Током четири ратне године Тито је таква очекивања оправдао. Изазвао је грађански рат међу Србима, са стравичним последицама за српски народ. Као главног непријатеља третирао је Равногорски покрет, што га је чинило природним савезником Павелића и Немаца. Борбе са Немцима и усташама избегавао је кад год је могао, а марта 1943. отворено им је понудио сарадњу у борби против западних савезника ако се искрцају на јадранској обали. Фрапантно је, али нимало изненађујуће да тај „маршал“ који није умео да чита војне карте није ометао функционисање усташке индустрије смрти у Јасеновцу, која је сатирала српске животе и након што се Берлин нашао у совјетском обручу.
Још од трагикомедије са „Ужичком републиком“ у јесен 1941, сладострасни бонвиван држао се принципа „у се, на се и пода се“ док се свуда око њега гинуло и гладовало. Његова вазда богата трпеза, његова златом извезена маршалска униформа и 30 година млађа љубавница, битне су карактеристике свакодневнице Титовог ратовања. Није их се одрицао ни на Неретви, ни на Сутјесци, једино су му у Дрвару маја 1944. Немци бар на кратко пореметили комфорну рутину.
Након што је у јесен 1944. Црвена армија освојила Србију, Тито долази на готово, третира је као окупирану непријатељску земљу и приступа систематској физичкој ликвидацији српске елите (стрељања) и омладине (Сремски фронт). Првих шест месеви његовог „ослобођења“ односи више српских живота него три претходне године немачке окупације. У пролеће 1945. спроводи крвави пир над заробљеним или од Британаца испорученим припадницима поражених формација по крашким јамама Словеније. Три године касније своју каријеру терористе заокружује стварањем мини-Гулага за „зглајзале“ бивше другове. На Голом отоку усавршене су пикантерије рафинираног садизма на којима би му позавидели Торквемада и Влад Цепеш, да о Хазјајину не говоримо.
Потоње три деценије фараонства Титовог (1950-1980) довеле су до даљег територијалног, политичког,духовног, културног и моралног раскорењивања српског народа. Титоизам као систем владавине и као стратешки концепт довео је до поништавања и угрожавања готово свих тековина и вредности српске националне борбе, ослобођења и демократског препорода у 19. веку. Принцип слабе Србије као предуслова јаке Југославије, доведен до пароксизма Уставом из 1974, убрзао је систематско растакање српске државности и српских националних интереса – при чему су српски кадрови СКЈ вазда били непосредни извршиоци посла.
Три протекле деценије српског суноврата вуку своје корене из фаталног 1. децембра 1918, наравно, али димензије тог суноврата плод су политичке рафинираности Јосипа Броза. Достојна је његовог лика и дела „српска“ власт која прихвата хипотеку Сребренице, легализује Еулекс, статутарно утире пут отцепљењу Војводине, испоручује оптуженике Хагу, растура војску и Академију, болоњизује Универзитет, подстиче раскол у Цркви, а земљу и све шта још вреди у њој распродаје странцима или отима за себе. Није ни чудо да му на наводном гробу још стражаре српски војници, а цвеће полажу српски политичари. Мајсторски је обавио посао.

http://www.srboslov.info/index.php?option=com_content&view=article&id=229:2010-05-09-06-43-43&catid=43:2010-04-12-09-40-26&Itemid=192

Три деценије
од одласка у пакао „маршала“
са капларским еполетама:

Како су Титоисти
преко српских костију
освојили власт?
Пише: Владислав Б. Сотировић

Четвртог маја илити свибња 2010. г. се навршава три деценије од одласка у пакао самопроглашеног „маршала“ са капларским чиновима аустро-угарске солдатеске Вати- кана. У циљу укључивања у прославу овог „пакленог“ датума осврнули бисмо се на можда и најбитнији феномен из каплар-маршалске биографије.

У новијој повести јужнословенских народа феномен титоистичког преузимања власти на просторима Југославије још увек остаје недовољно разјашњен услед низа околности од којих су најбитније:
Недостатак архивске грађе, и невољност државних повесничара да истерају истину на чистац.
Што се тиче околности недостатка релевантних повесних источника за период грађанског рата 1941. г. – 1945. г. морају се напоменути основни разлози за овакво де факто стање ствари:
Победник у грађанском рату, тј. Титоисти, је смишљеном и добро организованом политиком уклањања, па чак и физичког уништавања, како своје сопствене тако и „непријатељске“ архивске грађе успео да у кратком временском раздобљу након окупације Србије и Београда у јесен 1944. г. елиминише све компромитујуће аутентичне и оригиналне документе који би могли у већој или мањој мери да оспоре политикантску пропаганду званичне титоистичке историографије након рата. Тако, нпр., у југословенским архивама се не могу наћи кључна документа о отвореној сарадњи Титових партизана са усташама, шиптарским балистима и Немцима као и о отвореној антисрпској политици и војним акцијама титоистичког Врховног штаба као и њему потчињених оперативних командних штабова на терену. Стога су у овом контексту сачувана немачка и италијанска документа као и мемоарска литература немачких и италијанских команданата (нпр. аустријског генерала у служби Вермахта Глезеа фон Хорстенауа) од кључне важности за разоткривање праве истине о политици и циљевима борбе Политбироа КПЈ у времену борбе за преузимање власти у Југославији за време Другог светског рата.
Победник је такође, исто тако добро смишљеном политиком, убацивао фалсификована документа а нарочито фалсификоване фотографије у фајлове супарничке стране а који се и дан данас могу наћи по разноразним архивама широм бивше Југославије али се ова политика фалсификовања повесних источника нарочито систематски примењивала у случајевима када је требало компромитовати руководећи кадар Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО) под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Разлози за овакву политику убацивања фалсификата у фајлове „четничке“ грађе се лако могу објаснити и схватити уколико се зна да је већ од самог почетка грађанског рата па све до самог његовог краја ЈВУО био и остао једини војно-политички непријатељ који је озбиљно стајао на титоистичком путу преузимања власти па стога није нимало чудно да су сами Титоисти грађански рат и започели у јулу 1941. г. и настојали да га скончају тек хватањем живог команданта ЈВУО.
Ипак, без обзира на горе наведене ставке, југословенски повесничари, било режимски или не, до сада нису успели да дају одговор на вероватно круцијално питање у вези са титоистичким преузимањем власти:
Зашто су се етнички Срби - сељаци у масама прикључивали Титоистима?
У покушају одгонетања ове загонетке као прво што треба истаћи је то да су највећи део борачког састава титоистичких војних формација чинили управо Срби – сељаци, али не и припадници других народа и народности, док је командни кадар истих тих јединица у великом броју случајева био несрпски. Дакле, питање се своди на то зашто су српски сељаци пристајали да им командују несрби и да им (не)српски политички комесари испирају мозгове опроштајничком политиком „братства и јединства“ са својим сопственим кољачима.
Као друго, идеолошки је комунистички Титоизам био далеко од патријархалног конзервативизма једног српског сеоског домаћина који се, истина, нашао у ситуацији без куће и огњишта али који је ипак на терену могао да бира између Титоиста и ЈВУО.
Као треће, већ борећи се на страни Титоиста, српски домаћин је врло лако могао да види и схвати да се у суштини бори против интереса свог сопственог народа и да му командују србофоби најразноврснијих профила и то са ознакама стране (Црвене) армије па стога остаје необјашњен феномен масовнијег непребегавања на страну ЈВУО из титоистичких редова.
На ова горућа питања режимска титоистичка историографија је давала неубедљива фразеолошка објашњења по принципу „црно-бело“ типа да је слободарски дух српског домаћина од почетка самог рата врло добро осетио ко се стварно бори против окупатора. Овакве пропагандне флоскуле ћемо коначно оставити по страни јер једноставно не одговарају истини на терену али ћемо покушати да дамо одговор на горе постављено питање уз помоћ једног, али сматрамо епохалног, архивског документа који објашњава сву суштину титоистичког начина борбе за освајање власти. Наиме, иако су победници након рата настојали да елиминишу на овај или онај начин сву за њих компромитујућу грађу остао је ипак незнатан број таквих компромитујућих докумената углавном услед нехата, тј. несавесно обављеног посла од стране оних који су требали да их уклоне од јавности и стручњака-повесничара – тј. од стране титоистичких архивара-цензора.
Такав један „залутали“ документ се може наћи у Архиву војноисторијског института у Београду у фајлу Штаба врховне команде (ЈВУО) – Четничка архива, под ознаком К-12, 30/12. Ради се конкретно о делу излагања Моше Пијаде на Првом заседању тзв. АВНОЈ-а новембра месеца 1942. г. у Бихаћу. Ево конкретно како је овај високи члан КПЈ и њеног Политбироа кратко и јасно објаснио који је најбољи пут стварања комунистичке армаде под руководством Јосипа Броза Тита:
„Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави.
Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку.
Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати узасе предавањима, позоришним представама и другом пропагандом... Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере... Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира...“
Након читања овог Пијадиног излагања (по овом члану Политбироа је све до недавно једна од централних београдских улица, садашња Дечанска, носила име), које је срочено у виду конкретних смерница за деловање изречених једноставним и јасним језиком без икаквог камуфлажног увијања из простог разлога јер се и сам језик излагања морао прилагодити образовној разини аудиторијума, многе ствари и конкретни догађаји из периода 1941. г.−1945. г. постају много разумљивији. За крај, овде ћемо навести само оне најбитније:
Титоисти су се могли ослонити само на српског сељака, и то поготово са простора геноцидне НДХ, обзиром да су се све друге народности чврсто определиле за колаборацију са окупатором или његовим квислинзима. Припадници других народа и националних мањина су бивали пропагандно освајани тек од јесени 1943. г., тј. од момента када је било свима јасно ко ће добити а ко изгубити рат у светским оквирима што је индикативно назначено Техеранском конференцијом. Међутим, несрби су прелазили на титоистичку страну поглавито стога што им је комунистички агитпроп отворено обећавао и гарантовао нереваншистичку политику како у току остатка тако и након рата за геноцид над Србима у току читавог рата.
Усташко-титоистичка сарадња на просторима Босне, Херцеговине, Лике, Баније и Кордуна је и једнима и другима доносила конкретне користи: усташе су као јуришни шуцкор одреди римокатоличке цркве чистили западне делове Југославије од „шизматичних неверника“ док су у исто време на тај начин стварали и бескућнички пролетаријат за Титове партизане уз помоћ кога је Броз требало да дође на власт у Београду како би легализовао покоље Срба преко Дрине и рассрби саму Србију сводећи у исто време њене остатке на словеначко-хрватску колонију.
Комунистичка војска Јосипа Броза Тита се поглавито кретала преко територија насељеним Србима у оквирима НДХ сакупљајући преживеле српске сељаке које је након укључивања у партизанске редове политички комесаријат партизанских одреда требао да у што краћем временском периоду морално-политички преваспита у духу борбе против „великосрпског национализма“ и послератног братског суживота управо са онима који су од српског сељака направили пролетерског бескућника, тј. материјал за комунистичку обраду.
Комунисти су плански, иако војно-тактички бескорисно, нападали јаке немачке снаге по систему „пуцај па бежи“ у Србији 1941. г. како би намерно створили критичну масу бескућника и осветољубивих незадовољника након немачких одмазди без икакве намере да им прискоче у помоћ и спасу их са губилишта (пример крвавог крагујевачког октобра).
Како за време, тако нарочито након рата, добростојећи српски сеоски домаћини (тзв. кулаци), као и многи други којима куће нису биле спаљене, су искусили сву жестину титоистичке освете јер су успели да избегну судбину бескућника а самим тим и потенцијалних Брозових сабораца који су требали да га преко српских костију и спаљених имања доведу на власт на Дедињу.

http://www.srboslov.info/index.php?option=com_content&view=article&id=220:2010-05-02-10-47-18&catid=53:2010-04-12-09-43-50&Itemid=202