Прихватање захтева ЕУ - чин капитулације

Ово испуњавање захтева Брисела, оличено у Редефинисаном предлогу резолуције о Косову, значи да је Тадићев режим пристао да фактички призна независност Косова.

У Редефинисаном предлогу резолуције избачена је формулација да „једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања“, а то значи да Србија више не оспорава једнострану сецесију Косова и Метохије и да неће оспоравати независност пред УН.

Преиначеним текстом резолуције власт је прихватила да се решавање питања Косова и Метохије измести из УН и да се решава под капом Брисела.

У Редефинисаном предлогу резолуције избачена је формулација да се „стране позивају да пронађу узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања путем мирног дијалога“, која је подразумевала и разговор о статусу, већ се прихвата процес дијалога под окриљем ЕУ који се тиче сарадње и решавања тзв. практичних и животних питања.

То што је Тадић прихватио да Београд и Приштина почну преговоре о решавању тзв. практичних или животних питања представља фактичко признање независности Косова. То значи одустајање од решавања питања статуса Косова и Метохије у складу са Резолуцијом 1244 и Уставом Републике Србије, а то је да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије.

Такође, сада треба очекивати талас признања независности, с тим што сада наша држава више нема упориште да се противи тим признањима, а вероватно то ни не намерава да чини. Све оне земље које су се одупирале притисцима САД, сада више немају разлог да то чине.

Брисел и Вашингтон су остварили свој циљ, јер је Тадићев режим подлегао притисцима и спреман је да корак по корак прихвати тзв. нову реалност, у преводу, независно Косово.

Када Београд почне да решава тзв. практична и животна питања у договору са сецесионистима, после више никоме неће бити важно да ли је Србија де јуре признала Косово или није, јер је „чињенично“, „у пракси“ то урадила, и тиме је прича о Косову и Метохији завршена. Уосталом, нико и не тражи од Србије да званично призна Косово. Зато је бесмислено Тадићево инсистирање да редефинисана резолуција не садржи признање Косова, већ Брисел и Вашингтон траже да Србија то уради управо на овај начин, прихватањем независног Косова и сарадњом са независним Косовом. И шта је сада следећи корак власти? Вероватно сусрет Тадића и Тачија.

Тадић сада покушава да оправда капитулантску политику обмањивањем грађана да овај тзв. компромис са Бриселом и Вашингтоном не нарушава наше националне интересе. То је најобичнија лаж. Власт је овим прихватањем захтева Европске уније нанела снажан ударац Србији. Свако друго решење би било боље – и да Србија уопште није поднела Резолуцију и да је остала при првобитном тексту Резолуције а да он није био изгласан.

Српска радикална странка је благовремено упозоравала режим да одустане од погубне политике евроинтеграција и окрене се земљама које поштују међународно право и територијалну целовитост наше државе. Али, очигледно је да ће се под овом влашћу процес распарчавања државе само наставити.