В. Димитријевић: Уочи преговора у Бечу

Go down

В. Димитријевић: Уочи преговора у Бечу

Порука  Gost on Mon May 24, 2010 9:24 am

Владимир Димитријевић

УОЧИ ПРЕГОВОРА У БЕЧУ

Мешовита православно-католичка комисија за богословски дијалог на дневном реду, после Равене 2007. године, има тему о улози римског папе у Цркви у I миленијуму. Сапредседавајући комисије, митрополит Јован (Зизјулас) и кардинал Валтер Каспер, оптимистично верују да ће дијалог бити успешан. Многи православни, међутим, изражавају сумњу.
Бугарска Православна Црква не учествује у дијалогу, Руска Црква има велике резерве, а и Грчка Црква је опрезна, поготову због присуства унијата у дијалогу.

У септембру 2010. очекује се наставак преговора православних и паписта у Бечу. Православни све више попуштају, журећи папистима у загрљај. Од 4. до 6. јуна 2010. папа ће се наћи на Кипру, где му добродошлицу пружа Св. Синод Кипарске Православне Цркве. Кипарски Синод, уплашен због протеста православних верника и монаштва у јесен 2009, када се православно-римокатоличка комисија за дијалог састајала на Паросу, тражила је од Кипрана да ћуте и да се спреме за долазак папе, „без пројаве фанатизма и антицрквених протеста“. Да су претње озбиљне, показује чињеница да је кипарски архиепископ Хризостом ставио под епитимију свештенике и народ који су протествовали октобра 2009, рекавши:

„Ко се не слаже с вођењем дијалога нека иде у другу Цркву“ (очито, дражи му је папа од сопствене пастве).

Један од кључних разлога за папофилију кипарских синодалаца на челу с архиепископом Хризостомом је маштарија о томе да ће Ватикан подржати државне власти Кипра у њиховој борби за уједињено острво, а против турске окупације. Тако је било и у 15. веку, када су цар Јован Палеолог и већина владика Цариградске патријаршије потписали унију с папом Еугеном IV, надајући се да ће им Запад помоћи у борби против Турака. Цариград је пао 1453. године, а помоћ Запада није стигла, осим симболичне.

Али, отпора има у Грчкој.

Свештена митрополија пирејска, окупила је 28. 4. 2010, поводом Дана богословља, на стадиону Иринис и Филис, у присуству великог броја клирика и верног народа, сусрет на тему „Првенство, саборност и јединство Цркве“. Скуп је организовао један од најхрабријих грчких клирика, митрополит пирејски Серафим, с циљем да се проговори о опасностима тзв. „папског првенства“ уочи преговора Православно-римокатоличке комисије за богословски дијалог, која, како рекосмо, наставља свој рад септембра 2010. у Бечу.

Архиепископ атински и све Грчке, Јероним, поздравио је скуп, а присуствовали су му и неколики грчки епископи.

Скуп је имао две седнице, на којима су говорили: митрополит пирејски Серафим, јеромонах Лука Григоријатски, професор Арестидис Пападакис (Универзитет у Мериленду, САД), протојереји др Георгије Металинос и др Теодор Зисис, свештеник Атанасије Нгоцопулос и проф. др Димитрије Целенгидис.

На основу предавања, могло се закључити следеће: Јединство по природи припада Цркви као Телу Христовом и као заједници у Христу. Истинита Црква је једна. Јединство Цркве, у свим областима, законадавним и харизматским, сасвим је Богонадахнуто утемељено, и пре свега се пројављује у Евхаристији.

У Исповедању вере Цариградског сабора из 1727. године, пише да „Источна Црква никад није добијала било какву главу, осим Господа нашег Исуса Христа, који је, по Оцима, заувек оснивач и основа Цркве“.

Према православној еклисиологији, „први“ никад није схватан као самодовољна власт, него само као први по части у сабору Цркве конкретне области. На Истоку никад није било првенства власти, а пентархија Православних Цркава у првом миленијуму штитила је Исток од несаборности и самовоље појединаца.

У I миленијуму није било папиног „права“ да се меша у црквене послове, и својом апсолутистичком влашћу одређује шта и како се мора чинити. У овом добу, многе су одлуке донете УПРКОС папским ставовима, и цела их је Црква прихватила.

Учесници скупа у Пирејској митрополији истичу: „После схизме 1054. године све јаче стремљење папа да приграбе власт над целом Црквом потпуно разара богонадахнуто устројство мистичког тела Цркве, припрема план (за укидање) и фактички укида саборност као Богом надахнуту службу тог Тела, уводи у Цркву световни начин мишљења, прецртава једнакост части међу епископима, присваја апсолутно право власти над читавом Црквом. У бити, то уклања Богочовека и као видљиву главу Цркве учвршћује некаквог човека. Тиме се, на неки начин, понавља прародитељски грех.

Истинско јединство постиже се захваљујући јединству у вери, богослужењу и црквеном праву. То је праобраз јединства древне Цркве, коју доследно и католичански продужава Православна Католичанска Црква. Метод унијаћења уводи лажно јединство, засновано на јеритичкој еклисиологији, зато што, поред допуштања разноликости у вери и бослужењу, јединство испада зависно и од признавања папског првенства, и укида саборно устројство управљања Црквом, које је установа божаственог права. Разнообразност постаје прихватљива само у другостепеним питањима локалних традиција и обичаја.

После Првог ватиканског концила, (1870.), а нарочито после Другог ватиканског концила (1962.-1964.), папско првенство више није само обична канонска претезнија, него неопходан догмат вере, суштински нужан за спасење верних. Одбацивање истог значи падање под анатему Првог ватиканског концила, која је на снази и после Другог ватиканског концила“.

Митрополит пирејски Серафим је истакао: „Кроз јеретичко и богохулно учење о првенству власти епископа Рима и из њега проистекле духовне последице (какве су незаблудивост папе и апсолутистичко – монархистичка власт над читавом његовом религиозном заједницом), папство се развило у апсолутно – монархијски систем мистичког погледа на свет и довело до унакажавања самог схватања Цркве. Папизам је прихватио ново римско-франачко паганство под некаквом духовно маском, тиме лишио мистичке слободе у Христу сваког свог следбеника. Исход је био да је папизам послужио као неизбежан и кобан узрок падања у стотину јереси и отпадију од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, као и постављања непремостивих препрека за могуће обраћање из истих“.

Учесници скупа су, кад је данашњи дијалог православних и паписта у питању, устврдили да је црквено општење могуће васпоставити тек када се паписти одрекну заблуда – filioque, учења о тварној благодати, незаблудивости папе, чистилишту, итд. Учење о папском првенству мора бити укинуто и не сме се радити на некаквом „неприхватљивом тумачењу“ истог. На крају, скуп је осудио пикушај да се јединство успостави путем синкретистичке приче о „јединству у различитостима“.

Грчки теолог, Јован Тацис, упутио је неколико питања члановима СА Сабора Грчке Цркве, а у вези с преговорима у Бечу:

„Хоће ли Грчка Црква учествовати у раду Мешовите комисије за богословски дијалог у Бечу у септембру или постоји могућност да не учествује, како је то учинила Бугарска Патријаршија својом саборском одлуком у вези са сусретом на Кипру?

Да ли су наши јерарси сагласни с тим да је „папизам мајка свих јереси и заблуда“, и да је „једини начин васпостављања нашег општења с јеретицима њихово одбацивање свих јереси и заблуда и покајање тако да би то донело истинско сједињење и мир, како је речено у „Исповедању вере против екуменизма“, које је потписало преко 20 хиљада клирика, монаха и лаика Православне Цркве? Да ли они папизам сматрају „сестринском црквом“ чије су крштење и друге Св. Тајне дејствени? Подсећамо да су „Исповедање вере“ питисала тројица митрополита, чланова јерархије Грчке Цркве“.

Тацис се пита и да ли ће представници Грчке Цркве у Бечу дизати глас притив учења о паписком првенству, и хоће ли тражити да се говори о разликама између нас и паписта, попут учења filioque, итд. Такође, поставља питање учешћа у дијалогу грчког унијате, епископа Димитрија (Салахаса), чијим прихватањем за рад у комисији се у Грчкој легализује унијатство; занима га да ли ће за дијалог бити бирани епископи – „научници“ или исповедници – антипаписти. По Тацису, грчки народ је веома забринут неодлучношћу своје јерархије у одбрани правоверја.

Тацис сматра да екуменисти из Цариградске патријаршије показују много већу иницијативу од грчих епископа, и да је то веома велика опасност за православну самосвест.

А зашто?

О томе су, још почетком деведесетих година 20. века, у својој књизи „Православље и екуменизам“, писали архимандрити Серафим и Сергије:

>>У вези са овим карактеристично је писмо грчког православног свештеника о. Антонија (Атанасиадиса) упућеног листу "Ортодоксос Типос", у коме се каже: "... На прославу 1000-годишњице Крштења Русије био је позван и истакнути православни богослов - о. Мајендорф, коме је у разговору о богословском дијалогу, један кардинал рекао нешто врло значајно: "Путем дијалога ми римокатолици настојимо да православни схвате неопходност уједињења око Фанара (тј. Цариградске Патријаршије). А када у томе успемо, православни ће схватити да им је неопходан Рим као центар Цркве!"

После ове отворене изјаве о правим циљевима "дијалога", истински православни хришћани би требало да се одврате од Фанара, који игра улогу "тројанског коња" у Православној Цркви, и да прекину "дијалог љубави" који он подстиче угађајући инославнима. Требало би да послушамо мудра упозорења александријског патријарха Николе II (+1986. г.): "Упркос свим речима и писменим уверавањима, "дијалог љубави" је неискрен. Ми не верујемо таквој „љубави“ која се пројављује кроз закулисне радње. /.../ Блудни син не треба да говори о љубави, него само о покајању“.<<

Недавно је и чувени руски писац Владимир Крупин дао изјаву за „Руску народну линију“ о односима са инославнима:

„С једне стране, то питање изгледа врло једноставно: с инославнима не треба општити. Али, с друге стране, испоставља се да је веома сложено, зато што непријатељ нашега спасења гмиже на стомаку, прилази са стране, обмањује. Исход је да нам кажу како нас са инославнима много тога спаја, како треба да сарађујемо, пошто живимо на једној планети, пред нама су истоветни проблеми. На први поглед, то је сасвим тачно – постоје проблеми беде, дроге, тероризма...

Али, у самој ствари, све је то обмана, која ни на који начин не треба да нас наводи на општење са инославнима. Зашто? Зато што су сви наведени проблеми – проблеми државе, друштвене ране, чији су узроци у политици, дипломатији, итд. То, међутим, није посао Цркве. Њен посао је – спасавање душа. А како да их спасава сарадња са инославнима? Оци Седам Васељенских Сабора заповедише нам да чувамо православну веру. Па зашто да општимо са инославнима, који су отпали од Христовог учења? Ми смо се ухватили правог Христовог учења, и треба да га се држимо! Ушли смо у лађу спасења, једину на мору живота, и ту треба и да будемо.

Да, ми свима инославнима желимо спасење. Можда смо ми једини који се према инославнима односимо заиста састрадално, с љубављу, жртвено. Бацамо им с наше лађе спасења појасеве за спасавање: држите их, спасавајте се! Али, због чега да говоримо да је Римокатоличка црква – сестра? То је сасушена и отпала грана, али и она може да озелени, ако се обрати чистоти Православља. Господ ником не жели пропаст. Али општити с католицима, седати за преговарачки сто са њима – не треба.

Мормони, адвентисти, јеховини сведоци и слични сматрају себе хришћанима, као и католици. Али су само православни у чистоти сачували и голготска страдања, и таворску светлост, и јелеонско вазнесење. Зато, наравно, и мислим да наша Црква не треба да општи са инославнима.

Нисам теолог, али ми је јасно да се из исте чаше не можемо причешћивати с онима који служе мајушну 20-минутну службу, у току које парохијани седе и читају покретну реченицу на дисплеју, а затим се исплазе да би им свештеник на језик ставио хостију. Да, католици су на то навикли, Бог им је сидија. Али, како да се ми с њима причешћујемо? Да одемо код католика, с исплаженим језиком? Или да они приђу нашој Чаши? Не могу то ни да замислим“.

Владимир Крупин је један од последњих из велике плејаде руских писаца- „деревеншчика“, који су оплакали судбину руског села у комунизму и говорили о страдалној судбини Руса и њихове духовне културе (Жив је још и Валентин Распутин). Став Крупинов је став нормалног православног хришћанина, који инославнима не пориче право да живе и моле се Богу по своме и који им жели спасење – али у Христу, Истини Богочовечанској, што значи кроз покајање и одступање од јереси. На жалост, све већи број епископа у Цркви од Истока себе сматра мудрацима, љубвеобилнијима и „екуменскијима“ не само од лаоса, народа Божјег, који ЗНА да се јединство не може остварити у лажи – они себе сматрају „светоотачкијима“ од Светих Отаца, који нису успели да помире Исток и Запад јер су, за разлику од епископа New Age духа, били „ограничени“ и „уски конзервативци“.

И dance macabre ће се наставити, а тврдиће нам да је реч о Штраусовом валцеру, „на лепом плавом Дунаву“.

http://borbazaveru.info/content/view/2391/1/

Gost
Гост


Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму