Српски писци

Go down

Српски писци

Порука  Gost on Sat May 01, 2010 12:16 am


Симо Матавуљ ( 1852 – 1908 )
из Далмације, припада епохи реализма.

Најпознатија дела су роман Бакоња фра Брне и приповетка Пилипенда.


Завршио је основну школу у Шибенику на италијанском и српском језику, као и нижу гимназију.
1871. године завршава задарску учитељску школу наког што је напустио манастир Крупу и стрица, игумана Серафима, изгубивши вољу за манастирским животом. Учитељ је у разним далматинским селима и наставник поморске школе у Херцег Новог до прелаза у Црну Гору 1881. где је био наставник гимназије, надзорник школа, уредник службених новина и наставник кнежеве деце. Као вођа једне групе црногорских младића који су одлазили на школовање, путовао је у Париз и Милано. У Србију прелази 1887. године, прво у Зајечар, а потом у Београд, где ради као наставник гимназије и чиновник пресбироа. Још једном одлази у Црну Гору да би био учитељ кнежевима Данилу и Мирку, али се убрзо вратио у Србију. Умро је у Београду 1908. Био је редовни члан Српске краљевске академије од 30. Јануара 1904. године.

Gost
Гост


Назад на врх Go down

Re: Српски писци

Порука  Gost on Sat May 01, 2010 12:24 am


Милутин Никанор Грујић

Јеромонах Грујић, познат и под псеудонимима Срб Милутин, Н. Груич, Милутин ј(еромонах), Ненад, Наум, Зорана и др, рођен је под именом Милутин 1810. године у Липови, у Барањи. Поред родног места, школовао се у Харшању, Мохачу, Печују, Пешти и Сремском Карловцима. Замонашио се у манастиру Кувеждин, једно време био је архимандрит манастира Крушедол, а 1861. године постављен је за епископа пакрачког. Као беседник прославио се на Мајској скупштини у Карловцима и Словенском конгресу у Прагу 1848. године, а његова поезија, објављивана у многобројним часописима, истицала се чистотом језика и народним духом. Грујић се бавио и филолошким и педагошким радом, публицистиком, превођењем и прикупљањем народних умотворина. У његова најпознатија објављена дела убрајају се Народна србска скупштина (1848), Наставак народне србске скупштине (1849), спев Свети Сава (1861), Црквене беседе (1892) и Автобиографија (1907). Био је почасни члан Матице српске и Матице словачке, члан Друштва србске словесности и дописни члан Србског ученог друштва у Београду. Умро је у Пакрацу 1887. године.

Gost
Гост


Назад на врх Go down

Re: Српски писци

Порука  Gost on Sat May 01, 2010 12:38 am


Јован Јовановић Змај ( 1833 — 1904)

је један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио издавњем и уређивањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Назначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, први о сретном породичном животу, а други о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је и сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију је похађао у Новом Саду, Халашу и Пожуну. После заршене гимназије уписао је студије права у Пешти, Прагу и Бечу. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који му је био највећи песнички узор. Такође, у Бечу се упознао и са Светозарем Милетићем и Ђуром Јакшићем. После завршених студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад и као један од најближих Милетићевих сарадника постао је службеник у новосадском магистрату. Ту се упознао са својом будућом женом Ружом Личанин.

Ипак, служба у магистрату му није одговарала, па је напустио посао и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавори сатирични лист Комарац. Године 1838. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Године 1870. Змај је завршио студије медицине, па се вратио у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. Овде га је убрзо задесила породична трагедија: умрла су му деца, а потом и жена. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Две најбоље збирке његових песама су Ђулићи и Ђулићи увеоци. Велики број његових шаљивих и дечијих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: Певанија и Друга певанија. Последње су штампане збирке:Снохватице и Девесиље. У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“). Змај је и преводио доста, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског песника Александра Петефија (рођеног Петровић). Поред осталих песама, од њега је превео спев „Витез Јован“. Из немачке поезије преводи Гетеа („Херман и Доротеја“, „Ифигенија у Тавриди“) и с успехом подражава Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета („Песме Мирца Схафије“). Од осталих превода из стране књижевности знатнији су му: „Демон“ од Љермонтова и „Енох Арден“ од енглеског песника Тенисона. Поред „3маја“, уређивао је још два сатирична листа: „Жижу“ и „Стармали“. Од 1880 па до смрти издавао је дечији лист „Невен“, најбољи српски дечији лист тада.

Gost
Гост


Назад на врх Go down

Re: Српски писци

Порука  Gost on Sun May 16, 2010 4:19 pm


Лаза Костић (1841-1910)

Лаза Косстић, најзанимљивија и најистакнутија пјесничка личност друге половине 19. вијека у Србији. По времену у коме је живио и стварао. Костић је романтичар, али је многим својим остварењима постао претеча модерног пјевања 20. вијека. Рођен у богатој грађанској породици, материјално обезбјеђен, могао је да се посвети читању и учењу, тако да је за своје вријеме био један од најобразованијих српских писаца, полиглота и ерудита. Као доктор права, службовао је у Новом Саду и био блиски сарадник Светозара Милетића и политички веома активан у покрету Омладине српске.Због своје политичке дјелатности прогањан је и хапшен од аустријских власти. Неколико година живи у Србији као гимнауијски професор, а потом одлази у Црну Гору на позив кнеза Николе, гдје остаје седам година.
Знао је више језика: грчки, латински, енглески, енглески, њемачки, француски, руски, мађарски. У оригиналу је читао античке писце, као и најистакнутије писце европских књижевности и филозофије. Зато га је одликовала широка књижевна култура, велика ерудиција, дијалектички ум. Био је први који је почео систематски да популарише Шекспирова дјела код Срба: преводио га је и коментарисао пуних педесет година пишући приказе и реферате о његовим драмама "Ромео и Јулија", "Цар Лир", "Хамлет", "Ричард III".
Лаза Костић, као пјесник, филозоф и естетичар, развио је и теоријски образложио своју оригиналну поетику. Основни поетички принцип је укрштај као јединство супротности:укрштање тема, мотива, форми, пјесничких слика, ритмова, звукова.
Суштина принципа:
* Симетрија је равнотежа супротности.
* Хармонија је сливање различитости у јединствену цјелину
* Симетрија + хармонија = љепота.
* Пјесма је укрштај супротности.
Костић је за живота објавио сљедећа дјела: "Песме I, II", "Песме"; драме "Максим Црнојевић", "Пера Сегединац", Гордана"; "Основи лепоте у свету с особитим обзиром на српске народне песме", "Основно начело: Критички увод у општу филозофију"; "О Јовану Јовановићу Змају".

Gost
Гост


Назад на врх Go down

Re: Српски писци

Порука  Gost on Sun May 16, 2010 4:23 pm


Десанка Максимовић(1898-1993)

Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. године у селу Рабровици код Ваљева, у учитељској породици. Основну школу и гимназију завршила је у Бранковини и Ваљеву. Студирала је светску књижевност и историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Једну годину је провела на усавршавању у Паризу као стипендист француске владе . Кратко ради у учитељској школи у Дубровнику и онда прелази у Београд где као професор ради у И женској гимназији, до пензионисања, 1953.
Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“. Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“ - песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

Била је наша највећа и највољенија песникиња. Све њене песме блиске су читаоцима, разумљиве и познате, толико да понекад подсећају на народне. Увек је у њеним песмама, без обзира да ли су настале у младости или у старости, да ли су намењене деци или одраслима, све природно и једноставно. Из детињства је понела у слуху исконску мелодију народне лирске поезије, ритам бројалица, успаванки... Под њеним пером природа оживљава, добија душу.

Ретко је који песник у нас као Десанка Максимовић још за живота стекао име и углед и задобио толику наклоност, поштовање и приврженост бројних читалаца. Десанка Максимовић нема другу биографију сем књижевну, ни другог порода сем песама. Онај ко је читао њене песме упознао је не само њену душу и њено биће, већ и душу народа из којег је потекла. Многе њене песме су позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих начела и уверења, боја и вера, позивала их да прославе и туђег свеца, да уважавају неистомишљенике, да буду строги према својим као што су и према туђим манама. Од свих вредности у животу она је посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

Gost
Гост


Назад на врх Go down

ТИХА МОЛИТВА КАЈАЊА

Порука  Gost on Sun May 16, 2010 4:26 pm


Пише Миладин Петровић:
О мање познатој поезији и личности Десанке Максимовић


Десанка Максимовић завештала нам је огромно поетско благо, чију лепоту и богатство још нисмо ни издалека сагледали. То се посебно односи на песме надахнуте њеним богољубљем, које су дуго чекале боља времена – да буду објављене. Са истог су извора с ког је и њена чувена збирка песама Тражим помиловање. Том збирком, штампаној 1964. године, песникиња је стекла славу националног песника, али не тако што је носила заставу, него што је шапутала молитву. У поетској расправи са Душановим законом тражила је милост за кажњене и грешнике, промашене и несрећне, за оклеветане и каменоване, за војнике и јеретике, за кудељнице и удовице. Певала је тиху молитву кајања, праштања и милости, молитву за цео свет. Као и Достојевски, и она је опростила свима и за све, и молила се за све подједнако. Молила се искрено, из љубави за коју апостол Павле каже да све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.У ондашњем присилном културном обрасцу, где су многе вредности биле померене, кад се о истини најчешће само шапутало, збирку Тражим помиловање истински уметници су дочекали као благодатну светлост и свеж ваздух. Многи су приметили да је реч о великом књижевном заокрету већ афирмисане песникиње, али само ретки су се усуђивали да улазе у дубље анализе. Неки због страха за своју каријеру, а неки да би заштитили саму песникињу.
У тексту Јеретици у књизи Десанке Максимовић Тражим помиловање, Миодраг Сибиновић је прилично осветлио суштину порука те изузетне збирке. У прилогу су, између осталог, забележена и три карактеристична погледа на поменуту збирку. Борислав Михајловић Михиз је, 1965. године, обраћајући се читаоцима Политике, у тој збирци, сем осталог, видео велику реч, која је упућена сваком, па и тадашњем времену. Три године касније, јеромонах Атанасије се, у Теолошким погледима, усудио да напише да је реч о религиозној поезији, која нас не приморава да верујемо, већ нас лако, нежно и благодатно, упућује на светосавске вредности. Трећу оцену, која, на неки начин, потврђује претходне две изговорио је, 1973. године, српски песник Слободан Ракитић. За њега је Десанкин дијалог са Душановим закоником, поглед у историјско биће и колективну свест српског народа, вазда између царства небеског и царства земаљског, али и снажна и сложена слика времена у коме су песме настале.
Мада је славна песникиња ретко говорила о себи, остало је забележено да је имала горких искустава са ондашњом влашћу. Будући да јој је супруг Сергије Сластиков био Рус, у време Информбироа били су обоје у опасности, поготово зато што она није прекидала пријатељство са онима који су били у немилости режима. Према књизи Десет песама десет разговора, на питање Слободана Зубановића и Михајла Пантића - како је доживела 1948. годину - она је одговорила: "Ужасно. Ужасно. Сећам се, напишем неке песме о томе како ми је ужасно, ја као песник имам право да ми је ужасно. Не говорим ту реч, него се види да ја патим од тога, и дам то у Књижевност. А Митра Митровић дође и каже: Слушај, Десанка, немој те песме објављивати. Ја тебе разумем, и ја тако осећам, али, молим те, немој. Можеш велике невоље имати. Доћи ће време, једном, за то, ако будеш хтела да објавиш, али сада немој. Кажем, ја бих баш сада хтела неком да добацим, да зна. Никако. Ћути па трпи...''
Судећи према њеној тихој молитви Тражим помиловање, песникиња је знала одакле долазе и могу да дођу велика искушења. Због тога није роптала и тужила, већ је све подносила са стрпљењем и смирењем. Без тих крила њена поезија и не би могла да се вине до небеских висина. У једној од њених биографија записано је да је њен Бог свуда и нема га нигде, да је расут у хиљаду могућности... Безимени писац тако доживљава њену поезију и ту нема шта да му се замери, али велика песникиња је заслужила да се њено поетско благо потпуније сагледа. Да се, пре свега, потпуније осветли и и сагледа онај део њеног стваралаштва који је, захваљујући многобројним заштитницима морално-политичке подобности, до данашњег дана остао изван школских уџбеника и јавности уопште. Многи још не знају да је велика песникиња, осим песама о завичају, детињству, родољубљу, човекољубљу, животу, смрти и социјалним мотивима, писала и религиозну поезију. Написала је на десетине песама у којима се огледа њено богољубље и њена осетљива и богобојажљива душа. Из њих се јасно види да њен Бог није никакав пагански или апстрактни бог, него најконкретнији живи Бог, Бог њених предака који је, како каже, гледају са иконостаса.
У песми О пореклу недвосмислено је изражена њена свест о идентитету и о томе да је њена вера Православна вера. То се јасно види из строфе: ''Ја знам ко сам / по звону / што са задужбина немањићких пева, / по јасности његова гласа, / по томе што ме од Студенице до Милешева / прадедови гледају с иконостаса / и што сваки у руци држи храм.'' Своју веру још потпуније исповеда у песми Вера: ''Кад последњи осмеси и сузе кану, / после несталих земаљских дана, / наћи ћемо се поново на Божјем длану, пространијем од осмеха океана''. У овим стиховима песникиња је, на непоновљив начин, сажела сав домострој спасења и истакла циљ хришћанског живота – повратак у Очево наручје.
Схватајући суштину речи светих јеванђелиста да нема ништа тајно што неће бити јавно, велика песникиња не крије колико је мала пред тајнама неба. Из стихова се види да уопште не сумња у Писмо и светоотачко предање о путу душе после смрти: ''Али биће Богу, кад приспемо у његово крило, / мутно срце наше све провидно, / видеће једини он што је икада било / у нама и светитељско и стидно''. Свесна је да ће се тада, у тајанственој прозирности душе, видети сви наши греси. О томе пева и у песми Немир.Плаши се часа смрти и пита се шта ће рећи најмилијима кад их, потамнела од грехова, сретне у небеским насељима. Врхунац кајања и осећања немоћи пред истином садржани су у питању: ''Шта ћу рећи оцу / кад ми каже / при сусрету речи што блаже / праштања и доброте крајње, / и угледа дела / што сам хтела / да на земљи буду тајне.''
Једном је епископ шабачко- ваљевски Лаврентије за велику песникињу рекао да је такорећи монахиња. А она се, заиста, дивила монашком животу, што се нарочито види из њене песме Разговор монахиње са Богом. Ту је, попут надахнуте Јефимије, као непострижена а истинска монахиња, осликала монашку душу која се одрекла свих пролазних блага и кренула путем Јеванђеља. Уместо да скупља земаљско благо, тој души је довољно мало звезданог злата, тамо где га, према речи Господњој, ни мољац ни рђа не кваре и лупежи не краду.Песма је сва саткана од мотива из Светог Писма и светоотачког предања. Лако је уочити за шта се залаже њена јунакиња. Благо јој је тамо где јој је и срце – међу звездама. У њој нема ни трунке гордости и самољубља, јер се сматра мањом од свих и не мисли да је било које добро сама заслужна. Захваљује се Богу и на болу, и на радости, и диви се свој његовој творевини. На крају му, са Јововским трпљењем, потпуно предаје своју вољу:''Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу, / незаслужене ћу грехе да испаштам. / Мени је слатко да патим и праштам / ако је то мило праведном Богу.''
У Десанкином поетском благу има још много песама у којима је садржано њено богољубље и родољубље, али у основи свих њених песама је љубав.О томе говоре и сами наслови: Опустела кошница, Вечерња молитва, Помилуј Боже, Блаженства, Срнина молитва, Путник треће класе, Сељакова здравица, Освајачи, Покајање, У ропству, Губар, Бадњаци, Патриотски разговор са Србима, Јагањци, Балканац... Љубомир Симовић је, 1994. о славној песникињи рекао: ''Десанку Максимовић није било лако следити. Она је свој дом подигла у оној магли у којој се налази граница између јесте и није, између јаве и сна, између живих и мртвих. Да обухвати све оно што је на обе стране те границе видела, и да изрази све што је осетила, знала, чула, сањала и слутила, Десанки Максимовић је био потребан цео српски језик.''
Захваљујући великом труду Задужбине ''Десанка Максимовић'', за стогодишњицу рођења песникиње приређено је научно издање њених целокупних дела у 15 томова са више од 10.000 страна. Задужбина је до сада доста тога објавила и прилично нам приближила лик и дело славне песникиње. То је добра основа и подстицај да и даље откривамо богатство поетске баштине које нам је наша песникиња оставила. Њено дело наставља да живи и кроз носиоце награде ''Десанка Максимовић''.

Gost
Гост


Назад на врх Go down

Re: Српски писци

Порука  Gost on Sun May 16, 2010 4:29 pm


Доситеј Обрадовић(1739?-1811)

Димитрије Обрадовић је рођен у Чакову у Банату, на територији данашње Румуније, претпоставља се 1739. године, али се у неким документима као година његовог рођења спомиње и 1742. година. Замонашио се 1758. године у сремском манастиру Хопову и добио монашко име Доситеј. Одатле је отишао у Далмацију, где је три године провео као учитељ, да би затим кренуо у свет, учећи се на изворима тадашње просвећености. Боравио је у Грчкој, па у Смирни, где је научио грчки језик и упознавао се с реформистичким идејама XVIII века, стичући основна знања из филозофије и књижевности. Преко Албаније и Венеције вратио се у Далмацију и припремао своја прва дела. Боравећи и школујући се у Бечу, Модри и Пожуну (Братислави), упознао се са средњеевропским просветитељством и заинтересовао за културно-просветне и социјалне реформе. Обишао је Италију, затим Румунију и задржао се извесно време у Сремским Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру. На његово даље образовање благотворно је деловао боравак у западној Европи. У Халеу је слушао филозофију и теологију, у Лајпцигу физику код чувених професора. Просветитељски рационализам узео је за филозофску основу свог програма, везујући га са практичним потребама свог народа. У Лајпцигу је штампао своје програмске и друге списе, међу којима се истичу „Писмо Харалампију“, „Живот и прикљученија“, „Совјети здраваго разума“ и "Басне". Путовао је затим у Париз и Лондон, где је преводио Езопове басне са грчког на енглески. Тринаест година је живео и радио у Бечу, издајући „Собраније разних наравоучителних вешчеј“. Радио је четири године и у Трсту, а у Венецији је штампао своју "Етику".

На вест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у везу са Карађорђем и дошао да својим силама и знањем помогне колико год може устројству нове државе. У ослобођеној Србији провео је пет последњих година живота, од 1807. до 1811, дајући огроман допринос ''просвешћенију'' и ''изображенију'' свог рода. Основао је Велику школу - будући универзитет 1808. године и Богословију 1810. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији.

У својим многобројним списима, који су много пута прештампавани и објављивани у разним приликама и формама, изложио је просветитељске идеје XVIII века, а најбитнија филозофска, педагошка, друштвено-политичка, културна и просветна питања тадашњег времена прилагођавао је потребама културе и посвете свог народа. Приближио је Србији Европу и свет и отворио прозор за продор нових културних и цивилизацијских тековина.

Доситеј Обрадовић умире у Београду, 28. марта 1811. године. Сахрањен је у порти београдске Саборне цркве. Његово тело два пута је премештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе и 1897. године, да би се његов гроб поставио напоредо с Вуковим, чији су посмртни остаци те године пренети из Беча.

Споменик Доситеју у Београду,
рад Рудолфа Валдеца
Споменик књижевнику и просветитељу, првом министру просвете у Карађорђевој Србији, подигла је Београдска општина 1914. године испред хотела „Српска круна“ (данас Библиотека града Београда), а касније је премештен у Универзитетски парк. Аутор споменика у бронзи је загребачки вајар Рудолф Валдец. Спада у најбоља остварења јавне скулптуре у Београду. У доњем делу постамента уклесане су речи: „Идућ учи, у векове гледа“.

Gost
Гост


Назад на врх Go down

Re: Српски писци

Порука  Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму