Сребрнички мит и историјска истина

Go down

Сребрнички мит и историјска истина

Порука  Gost on Tue Jan 26, 2010 1:51 pm

Сребрнички мит и историјска истина

Тадићева иницијатива уследила је тачно годину дана након што је у Стразбуру 11. јули званично проглашен за Дан сећања на жртве масакра у Сребрници. Тиме се шеф српске државе и формално придружио светском конзорцијуму улагача у „банку српске колективне кривице“

Сходно својим предизборним обавезама, Борис Тадић се доследно залаже за усвајање “европских стандарда” у Србији. Наиме, резолуцијом Европског парламента од 15. јануара 2009. (са 556 гласова за, 9 против и 22 уздржана) посланици у Стразбуру усвојили су резолуцију којом се 11. јули проглашава “европским Даном сећања на жртве масакра у Сребрници”. Једногласјем достојним Врховног совјета пре 50 година или севернокорејске народне скупштине данас, парламентарно тело у Стразбуру тако је дало свој допринос градњи једног постмодерног мита који добија карактер недодирљиве догме. Доводити „сребрнички геноцид“ у питање (или пак само ону фамозну цифру од „осам хиљада“) у Европи постаје прворазредни деликт, у истој равни са негацијом холокауста или сумњом у мирољубиву толерантност ислама.

ЈАЗ ИЗМЕЂУ МИТА И СТВАРНОСТИ – “Геноцид“ у Босни и Херцеговини, међутим, није се догодио. Да будемо прецизни, није се догодио у рату 1992-1995, за разлику од стварног геноцида, оног усташког над Србима 1941-45, који је у Центру Јад Вашем окарактерисан као холокауст пре холокауста и „чија је бруталност надмашила поступке самих Немаца“ (Енциклопедија Британика).

Оптужба против Срба за геноцид над босанским Муслиманима (они себе сада називају Бошњацима, што нас не обавезује да користимо тај политички набијен термин) први пут је формално подигнута још марта 1993, када је Изетбеговићев режим покренуо тужбу против СРЈ пред Међународним судом правде у Хагу позивајући се на женевску Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. Та је тужба Србе оптужила да са предумишљајем спроводе “потпуно уништавање читавог једног народа” (тада још “босанског”) и то по нацистичком моделу. Та је оптужба потом добила своју судску верификацију на сребрничком случају, што представља правни и логички апсурд.

Пуне размере тог апсурда познате су малобројним стручњацима упућеним у детаље пресуда хашког трибунала Радиславу Крстићу 2001. и Видоју Благојевићу 2005. По тим пресудама, најкраће речено, геноцид је “доказан” премда нема доказа о предумишљају, није било ликвидације цивила, локалитет Сребрнице обухвата непуна три процента територије БиХ, а фамозних 8.000 жртава (што је иначе немогућа цифра) представља 0.4% или четири промила муслиманске популације БиХ од два милиона.

Исправка хашке верзије сребрничког случаја биће само одгођена – уз огромну цену за српске интересе, наравно – ако српски посланици буду следили Тадићев савет. Непотребно је истицати да им прихватање култа „геноцида“ од 11. јула не би купило благонаклоност Брисела или Вашингтона, да о Сарајеву не говоримо. Као сви српски уступци од 1991. до данас, и тај би чин само представљао потврду да са Србима политика батине без шаргарепе одлично функционише. Уследиле би нове тужбе и одштетни захтеви. Другосрбијански корифеји и њихови страни ментори напокон би имали доказ да „денацификација“ рађа плодове вредне вишегодишњих улагања у подухват који амерички аутор Крис Делисо зове банком српске колективне кривице.

Митови нису неприкосновени. Једну деценију после Дејтона број жртава рата напокон је био срубљен са произвољне цифре од 200-250 хиљада – која је годинама рутински навођена у западном свету као чињеница – на око стотину хиљада погинулих на све три стране. У случају Сребрнице, један свеобухватан, веродостојан и на чињеницама утемељен резиме догађаја, који би био историјски контекстуализован и правно прецизан, још не постоји. Он је потребан. Допринео би не само процесу регионалног смиривања него и ништа мање битном циљу утврђивања истине зарад ње саме. Да је Србија озбиљна држава, одавно би ангажовала средства и кадрове за обављање тог задатка.



Тадићева иницијатива указује не само на одсуство озбиљности, што не изненађује, него и на моралну лабилност оличену у спремности на прихватање лажи. Између чињенице да је после пада Сребрнице убијено више стотина заробљених припадника АБиХ и тврдње да је 8.000 њих ликвидирано у чину „геноцида“ зјапи дубоки јаз. Тај правни, демографски, логички и форензички јаз остаје непремошћен упркос свим резолуцијама овога света.



„Сребрнички геноцид“ је лаж. Лаж је зло. Можда се Тадић нада неком краткорочном ћару по цени прихватања тог зла. Вара се, међутим, како на нивоу приземне прагматике тако и суб специе аетернитатис.



ПРОБЛЕМ ПРАВНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ – Као што знамо из првостепене пресуде и одлуке жалбеног већа у случају генерала Крстића, термин геноцид је у Хагу проширен до таквог степена да је малтене неминовно да се он по стандардима Трибунала догоди у било којем рату, од Газе и Фалуџе до Кандахара. Према сада важећој хашкој дефиницији,



· Постојање унапред припремљеног плана и свесно спровођене политике у циљу елиминације припадника једног народа (женевска дефиниција) више се не сматрају неопходним за доказивање геноцидне намере.

· Није неопходан никакав документ који указује на постојање такве намере.

· Нетакнутост цивилног становништва не оповргава постојање геноцида, јер по Хагу „погибија цивила не представља правни захтев за доказ о кривичном делу геноцида“.

· Однос броја жртава и преживеле популације може да буде 1:250.



У оквиру дефиниције Трибунала у Хагу, тешко да постоји иједна епизода борбених дејстава, ма где и ма када, која не би могла бити окарактерисана као „геноцид“. По хашкој дефиницији, током протеклих пет деценија САД су скривиле геноцид у Вијетнаму, Француска у Алжиру, Израел у Гази, Турска на северном Кипру... да не говоримо о судбини Срба у Сарајеву и на Косову и Метохији. По истом мерилу, Хрватска је далеко највећи кривац у бившој Југославији – не само за убиство најмање пола милиона Срба у НДХ 1941-1945 (процена Центра Јад Вашем и Симона Визентала), него и за Медак, Бљесак и Олују.



Хашки трибунал у пресуди Крстићу окарактерисао је као геноцидну радњу чак и трансфер старих лица, жена и деце из Сребрнице у Тузлу, којим је ВРС извела четири петине мештана енклаве. Међутим, судско веће није размотрило могућност да житељима Сребрнице нису требали подстицаји или претње да би се навели да напусте град. Широко распрострањена спознаја међу тим цивилима шта су оружане снаге под Орићевом контролом и командом чиниле у претходне три године српским комшијама у околном подручју била је снажан подстрек да својевољно оду. Страх цивила од одмазде, као и сам чин одмазде – која је извршена над неутврђеним бројем заробљеника, што представља ратни злочин али не и геноцид – свакако нису јединствени под околностима створеним претходним злочинима АБиХ над српским цивилима.



У хашким пресудама и резолуцијама какве Србима сада намеће Тадић, геноцид је срубљен на празан термин који значи свашта и зато ништа. Он је тривијализован и лишен свог ужасног достојанства. Овако редефинисан, геноцид постаје вазда спремна пропагандна батина којом може да маше свака наводно угрожена група жељна публицитета или стране војне интервенције.



ПРОБЛЕМ КОНТЕКСТА – Поборници мита о геноциду свесно игноришу чињеницу да се у Сребрници водио рат и да су сви војно способни мушкарци у енклави мобилисани у 28. дивизију Армије БиХ која је базу својих операција имала усред тзв. зоне безбедности УН. Уместо да буде демилитаризована, та је зона била препуна оружја и коришћена као одскочна даска за нападе у којима је побијено (да не лицитирамо бројевима) на стотине српских цивила током три године које су претходиле јулу 1995.



Све су то општа места која контролори западне јавности већ скоро 15 година пренебрегавају или прикривају. Посебно су осетљиви на сваки покушај анализе политичке позадине сребрничког случаја. Та је осетљивост у истој равни са забраном објављивања резултата истраге о позадини експлозије на Маркалама фебруара 1994. Без разумевања политичке позадине, међутим, изненадни колапс муслиманских снага у Сребрници – до зуба наоружаних и далеко бројнијих од ВРС – са војног становишта није објашњив. Догађаји који су уследили указују на игру са јасним предумишљајем: да се жртвује фигура а добије партија.



Питање „ко је на добитку“ (Цуи боно?) битно је за разумевање контекста. Игнорисана у аналима Хага и радионицама сребрничког мита, непобитна је чињеница да је политичко вођство у Сарајеву дуго припремало жртвовање енклаве и сопственог људства у њој како би се изнудила западна интервенција. Већ годинама су нам знана казивања Ибрана Мустафића и других сведока збивања да је Алија Изетбеговић пред пад Сребрнице својим сарадницима поверио да је цена западне интервенције – по процени председника Била Клинтона лично – била 5.000 мртвих Муслимана. Имајући у виду чињеницу да је Изетбеговић још 1991. изразио спремност да жртвује мир за независност, не треба сумњати да му је Клинтонова цена била не само прихватљива него и примамљива.



ПРАВО, ПРАВДА И ИСТИНА – Клинтонова понуда из 1995. није био први пут да америчка интервенција кошта босанске животе. Та је интервенција испрва била политичка, почевши са Цимермановим торпедовањем лисабонског споразума и признањем БиХ априла 1992, а потом и војна. Њоме је настојање Срба да се одупру илегалној сецесији ретроактивно претворено у тобоже криминалну нелојалност „Босни“. Скоро две деценије касније реторика сребрничких резолуција и даље игнорише суштину рата: 1992. Срби су са пуним правом одбили да буду одвучени у сецесију од које су зазирали из историјски ваљаних разлога. Творци тих резолуција прећуткују одговорност друге две стране за неуставне, нелегитимне и незаконите политичке одлуке у периоду 1991-1992, које су битно допринеле избијању самог рата – а још је у Нирнбергу озакоњен принцип да је изазивање рата најгори ратни злочин од свих.

Пропагандне резолуције западних законодаваца и других форума – било да се тичу Сребрнице или унитарног уставног устројства БиХ – не почивају на погрешним, него на свесно и злонамерно манипулисаним основама. То је политички проблем, међутим, који се неће решити правним аргументима а још мање кротким пристанком српске стране да сама себи удари жиг срама. У супротстављању сребрничком миту и хипотеци колективне кривице Срби имају на својој страни право, правду и историјску истину. У борби за ту истину немају разлога да се плаше ма чега осим страха самога. Бориса Тадића понајмање.

Пише: Срђа Трифковић

Додик: Србијо, не одвајај Сребреницу!

Видљиво је да се Сребреница жели нотирати као главно место злочина које ће обележити сав период рата у Босни и Херцеговини, што наравно не може да буде тачно јер ни по једном параметру се не може одвојити од осталих жртава рат у БиХ

Поводом најаве председника Србије Бориса Тадића да ће парламент Србије ускоро да усвоји Резолуцију о осуди злочина у Сребреници и другу о осуди свих злочина над Србима, Додик позива на „уравнотеженост". Премијер Републике Српске Милорад Додик упозорава да не би било добро да било ко одваја злочин у Сребреници од свих других злочина који су се догодили током рата у Босни

- Није моја улога да било коме у Србији препоручујем шта треба да ради, али ако ме питате, онда желим да укажем да се по питању ратних злочина мора имати уравнотежен приступ и да не треба стварати жртве прве и друге категорије. Несумњиво је да се у Сребреници догодио злочин који се не може негирати и то никоме не сме да падне на памет. Међутим, овом приступу недостаје једна уравнотеженост како би се избегла историјска верификација Сребренице као јединог догађаја који се обележава као ратни злочин - каже за Пресс премијер Додик.

Има и других злочина
На наше питање какав је његов став о могућности да се у предлогу резолуције о Сребреници, о којој ће расправљати српски парламент, нађе и дефиниција „геноцид", Додик каже да је „тежак масовни злочин сасвим довољна квалификација".

- Знате, у Босни су се догодили и други злочини и због тога се и остале бројне жртве не смеју маргинализовати. Видљиво је да се Сребреница жели нотирати као главно место злочина које ће обележити сав период рата у Босни и Херцеговини, што наравно не може да буде тачно. Са становишта тога треба се одредити према свим другим злочинима - наводи Додик.

Премијер РС истиче и да је у периоду од три године на подручју Сребренице под командом Насера Орића побијено више од 3.500 Срба.

- То се није догодило у року од неколико дана, али се догађало у континуитету. Све се то дешавало у време кад је Сребреница била заштићена зона која је требало да буде демилитаризована. Али, Орић је изашао на Бадње вече, побио Србе у Кравицама и вратио се у заштићену зону. Због тога не могу други злочини бити другокатегорисани јер су Срби убијани само зато што су Срби - објашњава Додик.

Један дан за све злочине
Додик каже да би због свега тога требало одредити један датум којим се обележавају сви злочини. - Сви злочинци треба да одговарају пред судом. Свако за оно што је чинио, а да се жртве ратних злочина на једнак начин третирају. Још раније у РС су прављени и усвојени спискови жртава из Сребренице, а касније се испоставило за неке да су живи или да су убијени на другим местима. Водили су се судски процеси. Међународни суд правде је пресудио да је то локални геноцид. И то су чињенице којима се утврђује прошлост, али зарад будућност не сме се догодити да се жртве раздвајају, а само Сребреница квалификује у историји као једино место где се догодио ратни злочин - навео је Додик.

Варади: Резолуција без штете по РС
Стручњак за међународно право Тибор Варади каже да би и помињање речи „геноцид" у резолуцији о Сребреници, коју треба да усвоји српски парламент, не би имала никакве нежељене последице по Републику Српску. - Да је РС геноцидна творевина јесте била тврдња пред Међународним судом правде, коју, међутим, тај суд није прихватио. Прихваћено је да је Војска РС починила геноцид у Сребреници, и то је прихватио и Хашки трибунал и Међународни суд правде. Али, РС је створена након догађаја у Сребреници. Помињањем речи „геноцид" у евентуалној резолуцији Скупштина Србије не би учинила ништа конститутивно - оцењује Варади.

Странке у РС о две резолуције у Србији

Рајко Васић, СНСД: Србија не треба да доносе посебну резолуцију о Сребреници јер њу нико и није оптужио за овај злочин. Србија овим полако прихвата кривицу, сама себе увлачи у ту игру. Резолуција о Сребреници неће донети користи Србији, али може да има озбиљне последице по РС, јер се она касније може искористи као аргумент за поништавање РС! Ако се у резолуцији употреби реч „геноцид", то може да води закључку да је РС геноцидна творевина, коју због треба укинути.

Младен Иванић, ПДП: Најбоље би било да Скупштина Србије усвоји резолуцију која осуђује све злочине на простору бивше СФРЈ, ако већ мора да усвоји неку резолуцију. Не видим разлог за тренутно актуализовање приче о Сребреници. Србија неће имати штету од усвајања резолуције, али ће остати неки негативни осећај у РС. Једина корист од те резолуције била би поправљање општег имиџа Србије, нарочито после подношења захтева за прихватање статуса кандидата за ЕУ.

Младен Босић, СДС: Усвајање резолуције о Сребреници водило би даљој сатанизацији Срба и Србије, то би био наставак стратегије у којој су само Бошњаци и Хрвати жртве, а Срби искључиви злочинци. Резолуција би имала велику тежину и могла би да послужи као основ за укидање Српске, у случају да се у њој помене реч „геноцид". То је стара тактика Алије Изетбеговића, чији је главни извођач био Харис Силајџић, који и данас читаву политику гради на поставкама геноцидности Срба.

Аутор: Д. Исаиловић
Извор: Press

Gost
Гост


Назад на врх Go down

Re: Сребрнички мит и историјска истина

Порука  Gost on Wed Jan 27, 2010 10:54 pm

Документа која су предата УН-у о масакрима над Србима у околини Сребрнице
Документа УН под бројем А/46/171 и Ѕ/25635 и датум 2 Јун 1993
стр. 1-21
http://emperor.vwh.net/sreb/un-intro.pdf

Имена Србских жртава у околини Сребрнице
стр. 22-40
http://emperor.vwh.net/sreb/un-victims.pdf

Масакри
стр. 41-50
http://emperor.vwh.net/sreb/un-massacred.pdf

И3вршиоци 3лочина
стр. 52-80
http://emperor.vwh.net/sreb/un-perpetrators.pdf

И3јаве оцевидаца-1
стр. 81-104
http://emperor.vwh.net/sreb/un-statements-1.pdf

И3јаве оцевидаца-2
стр. 105-132
http://emperor.vwh.net/sreb/un-statements-1.pdf

Gost
Гост


Назад на врх Go down

Re: Сребрнички мит и историјска истина

Порука  Gost on Thu Jan 28, 2010 2:49 pm

Имаш ли негде ово исто ал на српском ?

Gost
Гост


Назад на врх Go down

Re: Сребрнички мит и историјска истина

Порука  Gost on Thu Jan 28, 2010 4:05 pm

На жалост немам.Неѕнам ни дали има примерка на Српском.И даље тражим по нету.

Gost
Гост


Назад на врх Go down

Re: Сребрнички мит и историјска истина

Порука  Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму