ПОЛА НЕМАЧКЕ ЛИЧИ НА ПОНЕКОГ ДУШАНА МРЗАНА

Go down

ПОЛА НЕМАЧКЕ ЛИЧИ НА ПОНЕКОГ ДУШАНА МРЗАНА

Порука  admin on Fri Aug 24, 2012 6:26 pm

ПОЛА НЕМАЧКЕ ЛИЧИ НА ПОНЕКОГ ДУШАНА МРЗАНА



Памтим чичу Душана Мрзана. Овде у Србији није имао своје деце. Са својом бабом (супругом) је редовно одлазио на пијац у Краљево, возећи се на запрежном шпедитеру, који је вукла добро негована кобила. Али за разлику од других рабаџија, то да ће чича Душан проћи селом, најављивано је унапред. Једино је његова кобила имала месингане прапорце, а њихова звоњава се могла чути на далеко. И знало се, чим се у даљини, још са Ђурђевог брда зачују прапорци, то је био поуздан знак да је чича Душан, уз обавезну пратњу своје бабе, кренуо пут Краљева.

Шпедитер је био омањи, са плитким, у зелено офарманим канатама. И све је било беспрекорно уредно: шпедитер, негована кобила, амови, прапорци, бич са ''у кику'' уплетеним делом и црвеном кићанком на врху...

Душанова баба је била опасна. Рекло би се, сода од жене. Доминантна...Са њом Душан није имао деце, али је у његовој кући увек била, по нека рођака - девојка коју су школовали и из њихове куће удавали. Обичај је био да се из фамилије ''преузимају'' деца од блиских или даљих рођака, лошијег имовног стања.То је био и некакав израз фамилијарне солидарности.

У случају Душана Мрзана, шушкало се да он има децу, али не овде у Србији, већ у далекој Немачкој. Четири године је тамо провео у заробљеништву, а село је препричавало причу, како Душан има сина у тој далекој Немачкој где је био у заробљеништву. Душан о томе никоме није ништа говорио. Његовој баби нико ту тему није смео ни да помене.

По селу се говорило да су од неке Душанове швабице, стизала, чак и писма из Немачке. Али све је било само у свери нагађиња. Душан о својим данима проведеним у заробљиништву, никада није говорио. О томе га нико није ни питао, а његова баба, која је целу истину изгледа и знала или наслућивала, о тој теми није дала да се проговори ниједна реч.

Потпуни ембарго на истину о Душановим заробљеничким данима у Немачкој, пао је оног тренутка када је Душанова баба (супруга) умрла. У позним годинама и пред крај Душановог живота, у Србију је банула његова љубав из оних ратних дана, заједно са њиховим сином. Писале су о томе новине, севали су блицеви фоторепортера. После много година, Душан је поново срео ћерку свог газде из Немачке и први пут је видео и свог сина. Судбина је тако хтела. Душан је свог јединог сина видео пред крај свог живота. Са њим није могао превише да се исприча, јер је већ заборавио оно мало немачког, што је био научио, а његов син, није знао ниједну реч српског језика.Швабица са којом је Душан љубависао током својих заробљеничких дана , још увек је била држећа жена очуване лепоте и господствености.

Од тог времена, не могу да се ослободим маније да у своком шваби који се појави на екранима разних телевизија, препознајем неког нашег гегулу. Сећам се Јошке Фишера, немачког министра иностраних послова. Тај ми је баш имао онако сељачку, српску фацу. Дабогда да га није склепао неки наш несрећник Чим видим швабу да иоле личи на нас, почињем да му замишљам шајкачу на глави. То ми је као лакмус папир. Ако му шајкача пристаје, нема сумље, тај је сигурно наш.

Све у свему пола Немачке ми личи на понеког Душана Мрзана.

Раде Ерац
avatar
admin

Broj poruka : 758
Datum upisa : 06.10.2009

http://bb99.serbianforum.info

Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму